Dolazim u ovaj grad, u kome je Knez glavna odrednica kretanja, drugi put. Jednom iz pravca Zubinog Potoka, drugi put iz Kosovskog Pomoravlja. Prvi put još uvek sever Kosova traje u ideji nepokorenosti – prilično krhkoj, ali živoj. Sad, već podrazumeva se trpljenje kao vekovni način života, kao i na jugu. Kakav ti je osećaj ovoga puta u odnosu na prošli, pitaju. Tada je most još uvek bio bedem – sad je razvaljena brana. Nije stvar u mešanju običnog sveta – već u pokazivanju moći. Prenem se u susretu sa policijskom patrolom – odjednom razumem da ovo kretanje ima granice. Kosmetom se čovek kreće od tačke do tačke sigurnosti – od čoveka do čoveka, od kuće do kuće, od hrama do hrama. Prostranstvo koje leže u oči boli – kroz njega nevidovno nadiru crni konjanici i gavranovi. Stalne su bitke u gustim maglama što padaju – i u pesmi i u stvarnosti. U Gračanici se oseti sva sila duša što podupiru nejake naše dane – dovoljno je doći samo na Vidovdan i stati u brod hrama. Kako se živi tamo odakle nećeš da odeš kada se krug kretanja i prava čovekova sklapaju kao omča, kada te sabijaju do nevidljivosti? Živi se. Opiši nam malo taj put, reći će, kad se vratim u Beograd iz koga se sve naše sudbine dešavaju. Svi smo mi ulog za kockarskim stolom, kažem. Kako je tamo? Tamo je za pogled čoveka novog veka vreme stalo, tamo je za urbane junake život nemoguć – ipak, tamo je sve, odgovorim.
Naselja rasejana po brdima, obroncima, udolinama, zaravnima – muklo žive. Dolazeći, Dušica i Saša kažu, tamo je Donje Korminjane, Jovanovo selo. Saša nabraja i pokazuje u rasutim obrisima sela, kasnije će mi Jovan ispisati njihove nazive: Domorovce, Donje Korminjane, Ranilug, Glogovce, Drenovce, Gornje Drenovce, Malo Ropotovo, Tomance, Pančelo, Rajanovce, Boževce, Odevce, Odanovce, Kololeč. Naše je bilo Petrovce, jedno od najveći sela, naravno sa crkvom, koja je u potpunosti zbrisana, dodaće.
Život je utišan, utuljen – celi predeli deluju kao da su utonuli u tišinu dugog kadra koje Tarkovski drži između večite neme neizvesnosti i eksplozije.
Na brdu poviše Prilepca u kome je rođen Lazar Hrebeljanović, u nizu sumrak guta zastave Nato saveza. Sa tog brda puca nepregledna plavičasta izmaglica, daljini se ne nazire kraj. Preseče me u grudima, izgubim dah, nekakve jecaje kao zakrpe guram niz grlo – ipak, suze grunu. Zidine grada u kome je rođen zatravljene su. Sve što je bilo ostaće u čvrstoj kući narodnog pevača. Odseca se istorijsko vreme, zemlja prekupljuje, prodaje i predaje. Vidiš, sve su to sad uzeli, kažu moji saputnici. Pričamo upola glasa. Nisu uzeli, dali su im, kaže drugi glas. Eto, tako, biva, sade, tako je. Šta ćeš. Valja živeti, tuj. U izlomljenim rečenicama, upola glasa, čiji glavni deo ostaje neizrečen, unutra, i boli, oseća se nepretrgnuta i sigurna vera da ništa nije večno, da su svi odsečci istorije trenutni, da će jednom kolo događaja da promeni smer. Docnije, u Nevesinju, dočekaće me, u maloj gradskoj crkvi, na obnovljenom freskopisu, knez Lazar sa glavom u rukama, i oreolom. Svet je ceo sistem znakova kroz koje živimo. Rasuti, svuda gde se pruži korak, povezujemo vreme, pokrećemo mape ličnih značenja, oživljavamo i spajamo vidljivo i ono iza kontura. Šta je zagarantovano čoveku? Padanje i bodrost kojom ustrajava. Duga patnja i sigurna pobeda, reći će nobelovac Andrić. Nešto i od huka Drine ovde se oseća. Bistricom slični vekovi teku. Istorija kao uže puno čvorova proteže se svim jarugama, planinskim usecima i vrhovima, rečnim koritima, zavojima, vodopadima i zatravljenim grobovima; kroz sve čestice što udišemo tragovi i obrisi vekova unose kroz naša pluća nemire, sveta i veka pre nas. Rala zapinju o kosti i večito se kovitlaju srca zanemelih pred sudnji čas; dahovi i pogledi u mirno prolećno veče, u žarki plam leta, u utehu snežnih belina, ili nežnih grana behara. Nema odmora od istorije, nikad.
Zapisi koje pravim fragmentarni su; naprosto naleću odlomci, reči, slike – mešaju se gradovi, predeli, sela; vreme je svevreme. Linearno pripovedanje je za stišane hroničare – ovaj dijak pati od viška strasti. Setim se, princeze Ateh i Pavića – kako su reči vejali sa svihi strana, kao sneg.
Kad sam, dakle, pošla prvi put u goste kod Dunđerina u Mitrovicu preko Zubinog Potoka koji je odskora ubeležen kao kosovski, leto se zgušnjavalo. Kad dolaziš na Kosmet sve se odvija po utvrđenom planu. Neko te čeka na jednom mestu, otpravlja do drugog domaćina, do drugog mesta i tako redom ceo lanac priča se uvezuje. A, osećaj da si siguran, da si kod kuće – drži čoveka sve vreme. To polje ko svako polje i ko nijedno drugo – nosiš u sebi. Dolaziš sad, da se uveriš da je tu – da postoji. Andrijana će želeti da me odvede u manastir Sokolicu. Voleću da sretnem srčanu mati Makariju, međutim, taj susret se neće desiti. Uskoro ću dobiti poruku: Draga Vesna, od onoga dana kad nije mogla da nas primi, mati je tiho bolovala i tiho se upokojila uoči Preobraženja. Žao mi je što je nisi upoznala. Po jednom od onih sitnih znakova koji nas usmeravaju ka sebi, desilo se da sam upravo čitala njenu knjigu i razumela da bih bila nemušta u tom susretu i da se dogodio – i, da, odista, nisam bila spremna. Vreme je tek minule korone, humke su svuda sveže. A višak vremena koji je gušio svet, odjednom po izlasku iz epidemije postaje ponovo deficit. Nemamo mnogo vremena, već valja krenuti ka Mitorvici, i odlazimo do manastira Duboki Potok za koji je pribeleženo, u narodnom sećanju, da je preleteo na izvorište iz sela Varaga, što i tamošnje priče svedoče. Mirno je i sveže, i letnja jara kao da ovde ne doseže. Ili je samo rano jutro i rose još na vlatima drhte.
Tarkovski u Zapečaćenom vremenu kaže da su remek dela rasuta po svetu kao znaci upozorenja na minskom polju. To bi bio odgovor na pitanja zbog čega boravak na Kosovu i Metohiji postaje priča o svetim mestima. Spojiti misao da su se mahom svi temelji i zvonici, ikonostasi i freske zabelasali duboko u vekovima pre atomske bombe, i pre mnogih svetskih čuda, da su urasle u vidike kao prirodni deo – na pozornici veka koji možemo odrediti apokaliptičnim poljem – sa mišlju da ulazeći u njih ulaziš u vremenski brod, u kosmički prostor – neiskazan je osećaj, ravan letu u kosmos.
Ništa ne nestaje, a sve prolazi. Čovek duboko metafizički oseća ovu misao. On je živi uronjen u pokušaj zadržavanja stvari i događaja, pri tom težeći da to što bi odredilo njegovu trajnost bude neki savršen čas. Ipak, život je stihija, a čovek je ranjiv i na svu sreću, smenjuju se periodi rušenja i obnavljanja. Sadašnjost je uvek najneizvesnija. O tome, takođe razmišlja pozvan da prisustvuje ovom putovanju, Andrej Tarkovski, i kaže: „Vreme koje proživljavamo taloži se u našim dušama u vidu iskustva koje se prostire u njemu, vremenu“. Nagomilani su u svakom od nas, vekovi. Svi zbegovi, strahovi, rušenja – sve to ulazi u etiku pojedinca.
U Banjskoj ćemo, zasuziti bezrečno, zapisati imena i ostaviti da se vinu u zvuk kroz monaška grla, kad mi budemo već daleko i u nekom drugom poslu. Ćutimo, uglavnom na ovom mestu, na brdu sa kog puca pogled, isti i pre pet vekova i sad. Vetar se čuje u granama, lepi nam kosu za lice, donosi nostalgiju za nečim nerazaznanim i nejasnim.
Same smo u krugu negdašnjeg grada – utvrde se poznaju po ruševnim podzidama, svaka sa svojim mislima, a zapravo ispražnjene od svakog sadržaja izvan ovog časa i ovog mesta. Nije to lasno, stojimo tu – gde netko bješe Strahniću Bane. Bješe bane – što i kad razume da je protivnika toliko da ni zrno soli nema gde pasti – ide napred.
Jedno šareno mače u bojama sunca i jeseni umiljavaće nam se ispod kamenih ploča pored hrama. Sve u ovom jutru mizanscen je za nevidljiva pomeranja velikih drama. Sve se odvija bezrečno – vetar, šuštanje granja, jav ptica – neko čvrsto drži nevidovnu stražu, i osećamo da smo odigrali neku malu ulogu ovde, i da je važno što udišemo duboko, i puštamo da nas dotiče vreme, i seni. Dodale smo so suza svojih, odabrale šta smo želele u maloj radnji – ostavile novac, i iskoračile natrag u svet.
Čovek bez drugih slabo gde može stići, mislim, dok Sanja vozi natag ka Mitrovici. Nikad ne bismo ušle u ovaj kadar bez nje, ali sasvim sigurno, trebalo je, zajedno da ukoračimo u bezvreme/svevereme Banjske, jutros, nas tri. Sve se to pridodaje nekom kantaru izvan zemnih mera i obrisa, kažem i razbijam tišinu. Predeo kroz koji prolazimo, nisu samo kilometri – gusto je vreme palo tu, i vojske, i krv, i svadbene suze, i pesme. Stoga, ne može se ovuda projuriti, gust je vazduh i otpor kretanju – mnogo je svega, mnogo je seni. Ćutimo i zurimo u pejzaž. Sve je procvetalo i put ispred nas deluje kao nekakva tanka linija, neznatna crta koja se izlama i iznova pojavljuje, ispresecana granjem drveća što spuštaju cvet na šoferšajbnu, zamagljena iznenadnim krivinama, naglim usponima i strminama. I, kad ne znaš kako – ima ko otvara vrata, pomislim.
U Akvarijusu – čekaju nas Miljena i Aleksandar. Setim se, sad, da nisam pitala zbog čega akvarijus. Od akvarij – kao mesto gde se pliva, ali u ograničenom prostoru, ili kao astrološka oznaka – vodolija. Moguće je i jedno i drugo. Kako god, u jednom sokaku, odmah iz glavne ulice, ispod Kneza – njih dvoje godinama rade, za mnoge, nemogući posao – sabiraju ljude i priče. Privatni kulturno centar – iz koga njihov život obuhvata mnogo više nego što ikakva zvanična institucija to čini. Onomad, kad je bila korona, sve ono pusto vreme, nisu izašli sa Kosmeta. Nevakcinisani, sedeli su i čekali da se desi neminovno – da sve prođe. Mi smo se švercovali iz Srbije do Hercegovine i Crne Gore – mislili smo da je važno pobuniti se, i to je bio naš mali čin nepokoravanja globalnom logoru. Ništa mi ne nedostaje, kad sam ovde. Jedino kad odem odavde, nedostaje mi sve ovo. Po sećanju zapisujem Aleksandrove reči. Kad pročita ovo, može se desiti da kaže, kad sam ovo rekao, ne sećam se, ili nisam baš tako rekao. Inače, nas dvoje često se sporimo oko toga ko je šta i kako rekao. Međutim, kad postaneš književni junak – nema više pobune, reći ću mu. Miljana – sa kojom sam se odmah zavolela, ima ciklus slika: Ja sam sa sela. Kroz njega se smeje snobizmu urbane dominante, ali kroz te slike izbija i ikoničnost raspeća – žive rane stradanja neimenovanih, istorijom neosvetljenih lica. Miljana ima i ciklus Ja sam Kosovka devojka. I ciklus Nemanjići. Život je moguć samo kroz ljubav, reći će bezbroj puta.
„Igrale se devojke nasred zemlje kosovske, mrtvo kolo do kola čulo se do Brisela“, stoji ispod triptiha, naslikanog 2022. godine. Umetnost se rađa uvek na rubovima tragedije. Svedoči i Tarkovski, svedoči i Miljana. Nikad neću zaboraviti neke dane, i slike, reći će u jednom času Miljana. Ipak, kad god se sretnem s njom i Acom – iščeznu tamni obrisi, sine sunce – ponad Kosova ravna – i pukne kroz reči i zagrljaje sve ono što se u zakonskim administrativnim okovirima ukida. Tu, u Akvarijusu – u odabrnom, ograničenom prostoru stalno je kretanje, nema stajanja. I život uskomešan, neizvestan, na rubu noža i metka – uzinati se i raste; razgovori posle programa traju duboko u noć. Pamte se dijalozi, raspored sedenja, ko je s kim polemisao, ko je šta pio…A, Boga mi, pije se – zdravo. Ograničenost je uvek uslov za prekoračenje, reći će Miljana jednom. Prvi put kad sam došla razgovarali smo Žarko Milenković, Aleksandar i ja, o bolu, gubitku bližnjih, o ukidanju bliskosti u novom veku. Kucali su sitni sati na okna, dosegli smo onaj tren gustog mraka iz kog puca razdanica, reči su, ne samo vejale, nego čvrsto rezale prostor i um, sudarale se, rasle, stišavele – mogli smo videti golim okom kako se materijalizuju. Sad, razgovaramo o knjizi Duške Filipović „Metohijski sfumato“. Znate li da je Metohija zabranjena reč ovde? Ko je pomene u javnoj sferi biva kažnjen, čujemo tokom razgovora. O nama se odlučuje uvek negde drugde, kazaće Miljana. Dok beležim ove redove, promine ponovo ona Kneževa freska sa oreolom i sopstvenom glavom pod miškom. Sve su naše glave pod miškom, u koje god vreme da se rodimo. Aca i ja mnogo pričamo – smejemo se i ljutimo. Miljana je direktna, i kaže odista sve što misli, ali na neki neobično neuvredljiv način. To njeno lepo belo lice i i mrke tople oči – sve joj dozvoljavaju. Ipak, duboko negde kao u mračnoj staroj šumi što se, oku nevidovne seni pomeraju, ispod radosti u mnogima ovde zgrčeno i zaleđeno žive iskidani prizori, strašni časovi – teško zaceljivi. Jednom je Miljana rekla, nikad neću zaboraviti…Pogledale smo se, u Akvarijusu su se senke otimale sa suncem što je bilo visoko iznad grada – osetili smo hladni huk kako pada, tu između stolova, kako ni gramofon koji zaziva sentiment ne pobeđuju muk. Sve na tren zaliči na scenu iz Ivanovog detinjstva – onu u kojoj se u pozadini rata – Tarkovski uznese i u razrušenoj crkvi napravi sklonište, ne samo za telo već i za operske arije, i poneki simbolički predmet što asocira na bezvremenost. U prirodi umetnosti je rušenje granica, piše Miljana. I još, ko to meni može da odredi tri kvadratna metra i pet kubika vazduha na zemlji? U Gračanici i Potoku o zasecima sudbine u živo meso govori i Živojin Rakočević.
Ipak, sve artističke asocijacije nisu nikakva uteha u svakodnevici. Svaki dan je kao hod po žici, kao brisani prostor preko koga lagano koračaš – sve je uvek u igri, zapravo, živiš kao da si junak u nekoj bezobalnoj predstavi u kojoj niko ne zna ni tok, niti ishod. Sad je tako, ali sve će da prođe, ništa nije večno, kazuju postupci i lica na svaakom koraku. Svikli smo da trpimo, mi smo trpeljivi – takav udes nam je ovde pisan, kaže Saša dok iz malih čaša mirišemo domaću krušku. Setim se da je jednom neko rekao, ko pije krušku, taj nek se ne nada da će zapevati.
proleće, 2025. putem Sfumata
