Nikada ranije mediji, uz društvene mreže kao relativno novi alat, nisu proizvodili više etiketa sa oznakom „intelektualac” nego u današnje vreme. Hajde, intelektualac i nekako, ali nacionalni intelektualac iliti intelektualac nacionalne orijentacije. Toliko navedenih se nakotilo u svesti ovog naroda da skoro pa svako ima nekog omiljenog od kojih za većinu nismo ni čuli, jer njihovo delo ne dobacuje dalje od statusa na Fejsbuku. Međutim, nije ni to toliki problem, već ono što čine oni koji bi zaista mogli spadati u tu kategoriju.
Naime, da uzmemo u obzir samo one za koje zaista smatramo da jesu dostojni titule intelektualca… Problematika u toj kovanici je ono „nacionalni”. Zbog čega. Pa postoje najmanje dva razloga…
Prvi je taj što u poslednje vreme utočište u nacionalnoj ideji, mada pre u demagogiji odevenoj u nacionalno ruho, svoje, uvek privremeno, sklonište nalaze bivši uskoliberalno i izričito antinacionalno orijentisani ljudi čije je i delo čak ili učestvovalo ili direktno bilo u određenoj meri uposleno u razgradnji nacionalnog identiteta, ili barem jurišu protiv nacionalnih ideja i kulturne baštine srpskog naroda. Oni koji su do juče bili zagovornici teze „Srbi kao okupatori” ili narativa „Srbe na vrbe”, odjednom su počeli da se razmeću parolama „Srbi za Srbe”. Od mržnje prema sopstvenom narodu, lako su se prebacili na obožavanje istog (koje nije ni upola iskreno kao ono prvo stanovište sa kog su prešli) za paušal i povećanje tiraža svojih knjiga, naučnih radova i studija, jer kad sve ostalo presuši, pa se jugoslovenski narativ o 25 miliona čitalaca (slušalaca, gledalaca) uruši, uvek je tu sigurnih 6–7 miliona plus dijaspora.
Druga grupa su oni koji zaista i jesu oduvek bili nacionalno orijentisani, ali samo, eto, kad je u pitanju orijentacija, dok je njihovo delovanje uvek bilo više globalno ili barem evropsko. Govorim o onima koji se vuku po svim mogućim emisijama i predstavljaju se kao geopolitički analitičari, tačnije kao nacionalni intelektualci sa širom slikom, a najtačnije intelektualci opšteg tipa. Sveznalice. Oni koji se uvek frljaju neproverivim informacijama i suludim prognozama koje nikada ne ispadnu tačne. Ne znam čime bi se drugim mogli preporučiti svom narodu, osim voljom da budu učesnici u stvaranju slike o pseudodemokratskoj ili kvaziuređenoj državi, a kroz prizmu toga da ih sopstvena država i ne interesuje, jer su činjenice iz sopstvene istorije, kao i razgovor o tim tokovima uvek podložni reviziji na licu mesta i mogućoj činjeničnoj argumentaciji od strane gledalaca koji pozivaju telefonom ili drugih učesnika emisije.
E sad, ako imamo ta dva razloga zašto je ono nacionalno u odlici današnjih intelektualaca problematično, pojavljuje se i treći razlog, ili je to onaj koji mora biti sveobuhvatna osobina prva dva, ne znam… Međutim, kod onih koji su tu zbog koristi (i nemaju veliko znanje, samo fraze) i onih koji se bave svetskim pitanjima kako bi lakše došli do te magle u kojoj mogu igrati svoju ulogu intelektualca, imamo među njima, a i ostalima, one koji su rešili da se prodaju vladajućem režimu. To nije nesvakidašnja stvar i može biti čak da je i legitimna. Međutim, ako se prodate, u bilo kom procentu, formi i za koliki god honorar, onda nemate pravo, kao učesnik izdajničke vlasti koja je predala i napustila Kosovo i Metohiju, da se deklarišete kao nacionalni intelektualci, radnici ili kako god. Prateći politiku koja je krajnje probriselska, odnosno u svom jezgru antisrpska, a krije se iza paravana nekadašnjih načela radikala, vi učestvujete u razgradnji nacionalnog tkiva. Vaša odela, kuće, fakulteti, uredničke pozicije, mesta u medijskim kućama, samo su znak da ste pristali da igrate onu igru koja se naziva nacionalnom i poziva se na srpstvo, dok ga u isto vreme urušava, odnosno izvrgava ruglu i potpunoj dezintegraciji.
Ako je politika vladajuće stranke nacionalna, kako su onda Kosovo i Metohija završili na ovaj način? Potenciranje usklika „Živela Srbija”, držanje zastava i napadi frazetinama i svim raspoloživim sredstvima od botova do vrha vladajuće, ne stranke, već čitave koalicije, nije ništa drugo do parodija koju ovaj narod voli da gleda smejući se sopstvenoj nesreći.
I najveća podvala svih tih pseudonacionalnih kvaziintelektualaca, naravno orkestrirana od strane vladajućih struktura, jeste ta da je ispod svih jako kompleksnih stvari i postupaka, same politike, ispleten prekrivač koji ima na sebi srpski grb, pa su oni koji su pod tom pokrivkom navodno Srbi, a svi ostali koji su van po bilo kom osnovu, oni su neprijatelji svoje države, bez obzira na to što se pod tom pokrivkom, kao nekada pod čadorom na Kosovu polju, krije neki novi Murat koji sprema nekog (neo)Bajazita da se, barem privremeno, nazove Milošem.
A najveća greška autentičnih srpskih intelektualaca nacionalnog opredeljenja jeste što su pristali na to – na iluzornu podelu, na trik Koperfilda sa Temua, koju su formatirali oni koji čine sve da unište našu zemlju. Imamo dve strane od kojih obe rade sve što mogu da unište nacionalni identitet i zatru ono što je nastalo i opstalo od vremena u kom njihovi nalogodavci nisu bili ni pomisao, a kamoli države. Sram bilo svakog srpskog intelektualca koji svoj rad ugrađuje u svoj spomenik ili novčanik, a ne prinosi ga na oltar i na dobro svog naroda i svoje države.
