Никада раније медији, уз друштвене мреже као релативно нови алат, нису производили више етикета са ознаком „интелектуалац” него у данашње време. Хајде, интелектуалац и некако, али национални интелектуалац илити интелектуалац националне оријентације. Толико наведених се накотило у свести овог народа да скоро па свако има неког омиљеног од којих за већину нисмо ни чули, јер њихово дело не добацује даље од статуса на Фејсбуку. Међутим, није ни то толики проблем, већ оно што чине они који би заиста могли спадати у ту категорију.
Наиме, да узмемо у обзир само оне за које заиста сматрамо да јесу достојни титуле интелектуалца… Проблематика у тој кованици је оно „национални”. Због чега. Па постоје најмање два разлога…
Први је тај што у последње време уточиште у националној идеји, мада пре у демагогији одевеној у национално рухо, своје, увек привремено, склониште налазе бивши усколиберално и изричито антинационално оријентисани људи чије је и дело чак или учествовало или директно било у одређеној мери упослено у разградњи националног идентитета, или барем јуришу против националних идеја и културне баштине српског народа. Они који су до јуче били заговорници тезе „Срби као окупатори” или наратива „Србе на врбе”, одједном су почели да се размећу паролама „Срби за Србе”. Од мржње према сопственом народу, лако су се пребацили на обожавање истог (које није ни упола искрено као оно прво становиште са ког су прешли) за паушал и повећање тиража својих књига, научних радова и студија, јер кад све остало пресуши, па се југословенски наратив о 25 милиона читалаца (слушалаца, гледалаца) уруши, увек је ту сигурних 6–7 милиона плус дијаспора.
Друга група су они који заиста и јесу одувек били национално оријентисани, али само, ето, кад је у питању оријентација, док је њихово деловање увек било више глобално или барем европско. Говорим о онима који се вуку по свим могућим емисијама и представљају се као геополитички аналитичари, тачније као национални интелектуалци са широм сликом, а најтачније интелектуалци општег типа. Свезналице. Они који се увек фрљају непроверивим информацијама и сулудим прогнозама које никада не испадну тачне. Не знам чиме би се другим могли препоручити свом народу, осим вољом да буду учесници у стварању слике о псеудодемократској или квазиуређеној држави, а кроз призму тога да их сопствена држава и не интересује, јер су чињенице из сопствене историје, као и разговор о тим токовима увек подложни ревизији на лицу места и могућој чињеничној аргументацији од стране гледалаца који позивају телефоном или других учесника емисије.
Е сад, ако имамо та два разлога зашто је оно национално у одлици данашњих интелектуалаца проблематично, појављује се и трећи разлог, или је то онај који мора бити свеобухватна особина прва два, не знам… Међутим, код оних који су ту због користи (и немају велико знање, само фразе) и оних који се баве светским питањима како би лакше дошли до те магле у којој могу играти своју улогу интелектуалца, имамо међу њима, а и осталима, оне који су решили да се продају владајућем режиму. То није несвакидашња ствар и може бити чак да је и легитимна. Међутим, ако се продате, у било ком проценту, форми и за колики год хонорар, онда немате право, као учесник издајничке власти која је предала и напустила Косово и Метохију, да се декларишете као национални интелектуалци, радници или како год. Пратећи политику која је крајње пробриселска, односно у свом језгру антисрпска, а крије се иза паравана некадашњих начела радикала, ви учествујете у разградњи националног ткива. Ваша одела, куће, факултети, уредничке позиције, места у медијским кућама, само су знак да сте пристали да играте ону игру која се назива националном и позива се на српство, док га у исто време урушава, односно извргава руглу и потпуној дезинтеграцији.
Ако је политика владајуће странке национална, како су онда Косово и Метохија завршили на овај начин? Потенцирање усклика „Живела Србија”, држање застава и напади фразетинама и свим расположивим средствима од ботова до врха владајуће, не странке, већ читаве коалиције, није ништа друго до пародија коју овај народ воли да гледа смејући се сопственој несрећи.
И највећа подвала свих тих псеудонационалних квазиинтелектуалаца, наравно оркестрирана од стране владајућих структура, јесте та да је испод свих јако комплексних ствари и поступака, саме политике, исплетен прекривач који има на себи српски грб, па су они који су под том покривком наводно Срби, а сви остали који су ван по било ком основу, они су непријатељи своје државе, без обзира на то што се под том покривком, као некада под чадором на Косову пољу, крије неки нови Мурат који спрема неког (нео)Бајазита да се, барем привремено, назове Милошем.
А највећа грешка аутентичних српских интелектуалаца националног опредељења јесте што су пристали на то – на илузорну поделу, на трик Коперфилда са Темуа, коју су форматирали они који чине све да униште нашу земљу. Имамо две стране од којих обе раде све што могу да униште национални идентитет и затру оно што је настало и опстало од времена у ком њихови налогодавци нису били ни помисао, а камоли државе. Срам било сваког српског интелектуалца који свој рад уграђује у свој споменик или новчаник, а не приноси га на олтар и на добро свог народа и своје државе.
