Početkom ovog meseca, BBC je objavio: „Članovi Doma lordova podržali su planove za dekriminalizaciju abortusa, za koje su poslanici glasali prošlog leta.”
Odmah nakon toga, i nakon demonstracija ispred Doma lordova, ljudi su na društvenim mrežama reagovali sa velikom ogorčenošću, optužujući vladu Ujedinjenog Kraljevstva da legalizuje abortus do devetog meseca, odnosno do samog rođenja deteta. Mnogi su, kao što je postao trend poslednjih godina, otišli toliko daleko da su optužili svoje elite za satanizam.
Reuters je brzo reagovao, pozivajući se na svoju dužnost provere činjenica: „Zavodljivo. Dom lordova je podržao mere za uklanjanje žena od krivičnog gonjenja u vezi sa abortusom, a ne za promenu postojećih zakonskih ograničenja koja se odnose na zdravstvene radnike u vezi sa abortusom nakon 24. nedelje trudnoće.”
Reakcija arhiepiskopa i pitanje ograničenja
Prema BBC-u, arhiepiskop Sara Mulajli je izjavila: „Iako njena namera možda nije da promeni ograničenje od 24 nedelje, to nesumnjivo rizikuje da oslabi zaštitne mehanizme i primenu tih zakonskih ograničenja i da nenamerno podrije vrednost ljudskog života.” Zaista!
Kritika pojma „dekriminalizacije”
Problem sa Reuters-ovim proveravačima činjenica je što oni čitaju originalni tekst britanskih poslanika, ali ne preispituju logiku. Možda zato što je nemaju. Ali svakako i zato što je njihova uloga da legitimizuju agendu.
Zar „dekriminalizacija” nije neka vrsta sinonima za „legalizaciju”? Ako, recimo, osoba hoda ulicom sa travom ili kokainom i ne snosi nikakvu kaznu jer to više nije krivično delo, zar ta osoba ne deluje apsolutno legalno ili bar tolerisano? Isto važi i za abortus.
Žene će, dobrovoljno ili pod psihološkim uticajem, moći da prekinu trudnoću u bilo kom trenutku. Jedina razlika je što će to raditi kod kuće, a ne u bolnici. Abortusi su uvek traumatično i strašno iskustvo, ali zamislite samo kako bi to izgledalo u osmom mesecu, u nekom lošem stanu u londonskom predgrađu.
Već 2025. godine, britanska žena koja je uzela abortivne lekove kod kuće u 26. nedelji trudnoće (pre nego što je u bolnicu donela mrtvu bebu u rancu) bila je oslobođena od strane suda. Sve ovo deluje kao čisto ludilo. Ili kontrolisani haos.
Pogledi zagovornika i različite kulturne perspektive
Zagovornici prava na izbor će uvek tvrditi da žene imaju slobodu da kontrolišu svoju trudnoću i plodnost, kao i da dete postaje osoba tek nakon rođenja, prvog udisaja i sl. Vremenom će, ko zna, možda tvrditi da dete nije osoba dok ne dostigne uzrast rasuđivanja.
Ovde se može pomenuti i malo azijske mudrosti: u tradicionalnom istočnoazijskom shvatanju, starost se računa od začeća, a ne od rođenja. Osoba se smatra starom jednu godinu već pri rođenju. To je drugačije shvatanje života: liberalni pogled u kome pojedinac vlada prirodom nasuprot tradicionalnom, koji prihvata realnost prirode.
Demografija i državne politike
Postoji i razlika u političkom razumevanju ovog pitanja. Dok većina zemalja ima demografske probleme, neke podstiču rađanje, dok ga druge obeshrabruju.
Poznata kineska politika jednog deteta je najbolji istorijski primer demografske kontrole. Danas su primorani da preokrenu taj trend.
U Rusiji, gde je stopa nataliteta opasno niska, ženi koja želi abortus ili izražava želju da nema decu savetuje se da poseti terapeuta.
Iako se svuda govori da Zapadna Evropa ima prenizak natalitet, Francuska je „ponosno” unela pravo na abortus u svoj Ustav 2024. godine, a sada je i Ujedinjeno Kraljevstvo na čelu kada je u pitanju dozvola ženama da se odreknu svog potomstva.
Da, njihovog potomstva na zemlji njihovih predaka.
Migracije i kulturne promene
U međuvremenu, i pored Bregzita, koji se pokazao kao potpuni neuspeh, Ujedinjeno Kraljevstvo masovno prima migrante, uglavnom iz „van-EU zemalja” (sa vrhuncem tokom vlade Borisa Džonsona, poznatim kao „Boriswave”).
Ovaj eufemizam „van-EU zemlje”, naravno, nikoga ne obmanjuje. Tri najzastupljenije nacionalnosti u 2025. bile su nigerijska, indijska i pakistanska.
Te novopridošle populacije imaju potpuno drugačije razumevanje života, pa samim tim i prokreacije. Oni su daleko manje skloni abortusu, a posebno kasnim abortusima. Ekstremni feminizam im nije blizak, liberalizam nije njihov izbor.
I pomisao da će se prilagoditi britanskom standardu je potpuno nerealna.
Zaključna kritika
Ne iznenađuje što su poslednje decenije pokazale upravo to. Ali vlasti i dalje nastavljaju da prihvataju te populacije. Definicija ludila. Ili nije?
Možda je ludilo nastaviti u tom pravcu, a istovremeno uveravati javnost da je teorija „Velikog zamenjivanja” puka teorija zavere, dok svaki njihov potez tu teoriju potvrđuje i jača.
Društvo koje ne smatra svoju decu apsolutnim prioritetom je ili kriminalno ili samoubilačko.
U svetlu skandala u vezi sa Epstinom, u kojem su umešani članovi vlade i plemstva, ovaj novi napad na detinjstvo može samo dodatno uveriti ljude da su njihove elite opasne psihopate.
