Na dan Srpske nove godine, ni od koga ometani, zulumćari iz Prištine obelodanili su još dve mere uperene protiv ionako nepodnošljivog života Srba u Pokrajini koje bi, posle odgovarajuće kampanje, trebalo da se realizuju sredinom marta ove godine. Prva se tiče dva „zakona“ – o vozilima i o „strancima“ (čitaj Srbima), a druga predviđa privođenje kraju, opet tobože na zakonu zasnovane, integracije srpskog zdravstva i obrazovanja u tzv. kosovski sistem
Dva meseca odlaganja poslednje odluke trebalo bi razumeti kao navodni znak dobre volje uzurpatorskih vlasti prema pokrajinskim Srbima, kako bi se „mirno“ pripremili za poništenje poslednjih nacionalnih obeležja na svojoj okupiranoj zemlji i njima odgovarajućih institucija. Očigledno je da, ni ovim povodom, ni jedni ni drugi, ni tlačitelji ni tlačeni, ne očekuju bilo kakvu intervenciju države Srbije, niti njenu međunarodnu inicijativu, ili barem oštrije reagovanje institucija pozvanih da štite ustavni predak.
A posledice ovih drakonskih mera nazovi države, formirane uz pomoć NATO agresora na srpskoj vekovnoj teritoriji, dalekosežno su tragične. Hiljadama srpskih porodica biće onemogućeno kretanje vozilima ukoliko ne prihvate ultumatum preuzimanja tamošnjih dokumenata svih mogućih vrsta. Čak i sa dokumentima kosovske nazovi države Srbi neće moći da upravljaju vozilima ukoliko iznova ne polože vozački ispit saglasno zakonu samoproglašene državne tvorevine. Napomenimo da Srbi na Kosovu i Metohiji, uz svakodnevnu i svakovrsnu torturu, danas trpe i jednu od odredaba Briselskog sporazuma (februar 2023) o putu „dve strane potpisnice“ u EU, koja se tiče obaveze obostranog priznanja državnih dokumenata, među njima i ličnih.
Najavljenom „integracijom“ obrazovnih i zdravstvenih institucija u tzv. kosovski sistem, život Srba u Pokrajini postaće fizički i na svaki drugi način nezamisliv. Preostaće im dve, jednako porazne, odluke: da ostanu i prihvate tihu asimilaciju, ili da odu i sa sobom ponesu teret uzaludno izgubljenih života i preživljene patnje, kao i saznanje o dosad nezapamćenoj izdaji sopstvene države.
Neljudski uslovi života Srba na Kosovu i Metohiji lišenih svih kolektivnih i pojedinačnih prava, u srpskoj javnosti su već godinama prisutni vrlo dozirano, a u nastupima političkih predstavnika, zvaničnih i opozicionih, o životnim uslovima Srba te ulozi Kfora i drugih zapadnih emisara u Pokrajini saopštava se uglavnom neistinito. Reč je naprosto o aparthejdu u jednom delu Evrope. Na tom prostoru deluje 27 ambasadora zemalja Evropske unije, političke strukture koja se neprekidno diči svojim „vrednostima“ i deklarativno brine o ljudskim pravima. Uz njih, postoji i delegacija same EU. Nikada tolika „vojska“ evropskih predstavnika u svojoj istoriji nije direktno posmatrala diskriminaciju jednog istorijskog naroda i nikada njihovo delovanje nije bilo u tako zjapećoj protivrečnosti sa njihovom ljudskopravaškom doktrinom.
Ta družina, međutim, ima jedan izgovor, ma koliko nedostojan ali uporedno prepoznatljiv, a to je ponašanje i delovanje režima Srbije u tragičnoj sudbini Kosova i Metohije. Predstavnike EU taj režim pleni svojom radikalnom pasivnošću u pitanjima opstanka dela sopstvenog naroda, zemlje i kulture. Taj režim zato predstavlja deo strategije današnjeg evropskog kolonijalnog karaktera, režim koji služi ciljevima istorijski prepoznatljivog okupatorskog impulsa. I to je opštepoznata činjenica, koja se samo preoblikuje u raznim odorama većine političkih činilaca u Srbiji. Jedna strana tog novčića je internacionalna („evropska“) kompromitacija svega čega se u regionu dotakne, a druga strana je istorijska sramota Srbije.
Dva poslednja slučaja zulumćarskog zaposedanja preostalih oblasti autonomije Srba u Pokrajini svedoče o opštoj bedi istorijskog trenutka Evropske unije, bedi u kojoj značajnu ulogu igra režim (pre)dugog trajanja u Srbiji. Tolerisati „zakone“ koji ne regulišu nikakvu opštu stvar na prostoru „Kosova“, tobožnje zakone o vozilima i strancima, ili o zdravstvu i obrazovanju, a zapravo je reč o srpskim vozilima i „strancima“ na svojoj zemlji, i o srpskom zdravstvu i obrazovanju – slika je najveće političke bede Zapada u čije čeljusti, po cenu nestanka srpskog bića, domaće vlasti guraju Srbiju.
