Zoran Milačić — Deca bez roditeljskog staranja su jaki ljudi

Zoran Milačić, dipl. socijalni radnik, vodi Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine (poznat kao „Zvečanska“) u Beogradu kao direktor. Ova ustanova socijalne zaštite pruža ključnu podršku deci i mladima bez adekvatnog roditeljskog staranja, uključujući smeštaj i usluge prevencije razdvajanja porodica.​

Zoran Milačić

Zoran Milačić rukovodi centrom, koji ima sedište u Zvečanskoj 7 na Savskom Vencu, i nadgleda Upravni odbor predvođen Svetlanom Proševski. Kao stručnjak za socijalni rad, fokusira se na misiju obezbeđivanja sigurne sredine za decu bez roditeljskog staranja, uz negovanje veza sa porodicom.​

Usluge centra

Centar nudi smeštajne usluge kao što su domski smeštaj za decu od 7 do 26 godina, staničarni za 0-18 godina, prihvatilište za urgentnu zaštitu dece od 0-18 godina sa traumama zlostavljanja i zanemarivanja, kao i podršku majkama, trudnicama i maloletnim migrantima.

Preventivni programi uključuju porodičnog saradnika, savetovalište za decu i porodicu, NADEL, SOS telefone i podršku žrtvama u sudskim postupcima. Takođe pruža zdravstvenu zaštitu, uključujući medicinske i stomatološke usluge.​

Kapaciteti i organizacija

Ukupan kapacitet obuhvata 184 mesta u domskom smeštaju (7–26 godina), 180 u staničarnom (0–18), 62 u prihvatilištu i prihvatnoj stanici (0–18), 11 u maloj domskoj zajednici, 20 za majke/trudnice sa 20 mesta za decu, i 10 za migrante. Centar ima 7 objekata u Beogradu (Savski venac, Voždovac, Vračar) i 322 zaposlena, od čega 238 stručnjaka poput vaspitača, psihologa i lekara. Kroz centar je prošlo oko 33.000 dece.​

Profil dece i traume

Deca i mladi dolaze zbog ugroženog prava na porodični život – bez roditeljskog staranja, iz porodica u krizi, žrtve zlostavljanja, zanemarivanja ili svedoci nasilja. Prihvat se fokusira na kratkoročni tretman trauma, saniranje posledica i podršku porodicama, uz rad tima od socijalnih radnika, psihologa i vaspitača.

Mnogi nose traume od odvajanja, gubitka i nestabilnosti, što zahteva dugotrajnu brigu o mentalnom zdravlju čak i nakon izlaska iz centra.

Nedostatak ljubavi ostavlja dublje ožiljke od kazne

Nedovoljna podrška deteta, naročito na emotivnom planu, ostavlja posledice koje se često nose čitavog života. To nije samo pedagoška ili psihološka teza, već svakodnevna realnost sa kojom se susreću stručnjaci u ustanovama socijalne zaštite. Upravo o tim temama govorio je Zoran Milačić, direktor Centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Zvečanskoj, u podkastu „Kompas“.

Institucija nije dom

Iako su ustanove poput Zvečanske neophodne u sistemu, boravak u instituciji, kako ističe Milačić, nikada ne može biti trajno i dobro rešenje za dete.

„Nemogućnost života u porodici često je traumatičnija od nekih oblika zanemarivanja, ne računajući one najteže kao što su najteže fizičko kažnjavanje, seksualno uznemiravanje itd.“, naglašava on, ukazujući da deca koja su izdvojena iz porodice u sebi nose osećaj besa, nesigurnosti i nepoverenja.

Zato je jedan od najvažnijih zadataka zaposlenih u prihvatilištu proces detraumatizacije – kroz rad, strukturu, razgovor i postepeno građenje poverenja. Poverenje, kako kaže, mora da prethodi svakom vaspitnom koraku.

Dete mora da zna ko je

Jedna od ključnih poruka razgovora jeste značaj identiteta. Za dete je, bez obzira na okolnosti, izuzetno važno da zna svoje korene.

Skrivanje istine, odlaganje razgovora ili potpuno brisanje prošlosti ne pomažu detetu da izgradi stabilnu ličnost. Naprotiv, prihvatanje deteta sa njegovom prošlošću pokazalo se kao osnov za zdrav razvoj.

Nagrada ispred kazne

Govoreći o vaspitanju, Milačić ističe da su nagrada i kazna sastavni deo procesa, ali da nagrada ima daleko veću snagu.

Kazna, kako objašnjava, ne sme da podrazumeva ponižavanje, vikanje ili bilo kakav oblik fizičkog kažnjavanja. Nasuprot tome, pozitivna motivacija, prepoznavanje truda i jasni primeri iz okruženja pokazuju deci kako da se nose sa životnim izazovima.

„Bitnije je poverenje koje se stiče i prihvatanje deteta, da ono što radite za njega jeste iz najboljih namera“, poruka je koja se provlači kroz čitav razgovor.

Kada sistem uspe

Jedna od najupečatljivijih priča odnosi se na mladića koji je došao iz izrazito disfunkcionalne porodice, sa ozbiljnim rizikom da završi u vaspitno-popravnoj ustanovi. Zahvaljujući pravovremenoj podršci, završio je školu, fakultet i danas je – vaspitač u istoj ustanovi koja mu je nekada pomogla.

To je, po rečima Milačića, primer da sistem može da funkcioniše kada postoji kontinuitet, strpljenje i stručan rad.

Usvojenje je složen proces

Poseban deo razgovora posvećen je procesu usvojenja, koji je, kako naglašava, izuzetno kompleksan i osetljiv. Procena podobnosti parova obično traje od tri do pet meseci, ali pravi proces počinje tek nakon toga.

„Mi ne tražimo dete za par, već za dete tražimo najadekvatniji par“, ističe Milačić, dodajući da budući usvojitelji moraju biti svesni svih rizika i izazova koje ta odluka nosi.

Podrška porodici kao ključ rešenja

Sagovornik podkasta „Kompas“ ukazuje da bi najveći uspeh sistema bio upravo – sprečavanje izdvajanja deteta iz porodice. Za to je, međutim, neophodno postojanje mnogo više servisa i usluga koji bi pružali podršku roditeljima na vreme.

„Pomoći jednoj porodici znači spasiti jedan normalan život“, kaže on, dodajući da današnji način života dodatno opterećuje porodične odnose i proces odrastanja dece.

Tema o kojoj se mora govoriti

Ovim putem ističemo da javnost mora više da govori o deci bez roditeljskog staranja, o porodicama u riziku i o ulozi sistema. Ćutanje, kako pokazuje praksa, nikada nije donelo rešenje.

Ovim razgovorom, otvaramo prostor za jednu od najvažnijih društvenih tema – kako da deci obezbedimo ne samo sigurnost, već i osećaj pripadnosti, poverenja i ljubavi.

Ako vam se ova priča čini interesantnom, pogledajte celu emisiju sa g. Zoranom Milačićem na našem YouTube kanalu: