„Da li moram cele sedmice da postim na vodi da bih se pričestila?“ „Riba se ne sme jesti do tog i tog praznika.“ „Neophodno je da se pre svakog Pričešća ispovedimo duhovniku.“ „Ne mogu da se pričestim, nehotice sam pojeo nešto što ima mleko u tragovima“.
Jedno prosto pitanje koje bi moglo da zameni sva ova, i zaista pruži odgovor da li je svrha posta ispunjena je: „Da li si susreo Hrista?“
To je suština posta, suština našeg postojanja. Sve više od ovoga je sporedno, nekad i nebitno. Stepenice služe da bi se njima uspeli do vrha. Onaj koji počne da se kreće stepenicama, pa onda svaku od njih analizira, tumači, zastaje, vraća se – očigledno nije imao jasan cilj kojim je i krenuo da se penje. Ili nema jasnu želju i žudnju da susretne Onoga Koji ga očekuje na vrhu stepeništa.
Post nije dijeta, nije puko suzdržavanje od mrsne hrane, ali nije ni puko suzdržavanje od loših misli, reči i dela, kako su se neki trudili da mu postave definiciju.
Kad bi post sveli na ovo, on bi bio obična negacija, odbacivanje nečega što je inače u našim životima prisutno.
Post je onda moralno i telesno čistilište koje prolazimo da bi nas Bog tako pročišćene nagradio svojim dobrima: postaje zarađivanje spasenja svojim ličnim trudom. Sve ovo lako uvodi čoveka u licemerno puritanstvo i prividnu, spoljašnju pobožnost. On postaje Božiji poltron, da bi od Njega dobio nekakvu korist: duševni mir, telesno zdravlje – primarni cilj posta postaje naše lično dobro. Postimo da bi nama bilo dobro. Ali ovo ne bi trebalo da nam bude primarni cilj, to je tek posledica ispunjavanja cilja.
Hristos je cilj.
Da bismo do Hrista došli, jednostavno treba da Mu izađemo u susret. I to ne samo Pričešćem. Ne zavaravajmo se, pričešće nije cilj po sebi. Naš ceo život jeste Anafora – Prinos Bogu. Ako je liturgijski prinos i hladni post sve što smo mi Hristu prineli, onda nismo bolji od Jevreja koji su prinosili žrtve, a nisu milost. (Mt.9,13)
„Takav li je post koji izabrah da čovek muči dušu svoju jedan dan? Da savija glavu svoju kao trska i da prostire poda se kostret i pepeo? To li ćeš zvati post i dan ugodan Gospodu? A nije li ovo post što izabrah: da razvežeš sveze bezbožnosti, da razdrešiš remenje od bremena, da otpustiš potlačene, da izlomite svaki jaram? Nije li da prelamaš hleb svoj gladnome i siromahe i prognane da uvedeš u kuću? Kad vidiš golog da ga odeneš i da se ne kriješ od svog tela? (….) Tada ćeš prizivati i Gospod će čuti, vikaćeš i reći će: „Evo me!“ Ako izbaciš sa sebe jaram i prestaneš pružati prst i govoriti zlo, i ako otvoriš dušu svoju gladnome, i nasitiš dušu nevoljnu, tada će zasjati u mraku videlo tvoje i tama će tvoja biti kao podne.“ ( Is. 58, 5 – 10 )
Hristos je cilj. On ne želi da mi osećamo kako nešto žrtvujemo zarad Njega, već kako se radujemo susretu s Njim. Ako je On u nama, On će svedočiti Sebe kroz nas. Činićemo milost, širiti mir, biti uteha i pomoć, radovaćemo se onom istinskom jevanđeljskom radošću, a to nije radost koja veže i zabranjuje, to je radost koja poziva i pruža ruke. Nećemo činiti dela ljubavi da bismo zaslužili spasenje, kao da mi sami po sebi možemo zaslužiti išta, ne: volećemo i svedočiti tu ljubav zbog Hrista u nama, ne tražeći ništa svoje, što prava ljubav i čini. ( 1.Kor.13,5)
Naša molitva treba da bude i grč duše i pesma Neba, ako imamo živu veru i poverenje u Boga. Sve je to naš slobodni prinos Bogu, pa kad primimo Svete Tajne Gospod naš život u celosti čini svetinjom i tajnom. Ako sve to učinimo, mi nećemo ni deliti period posta od perioda mrsa, jer sve vreme koje ovde boravimo živećemo Hristom, započinjući već sada svoj život u Carstvu nebeskom. I sigurno da nam post neće biti vreme zabrane, već vreme za još usrdniju spoznaju sebe i drugih.
Vreme kad pred Vaskrslim i sa bližnjima plačemo i smejemo se. Kad shvatamo koliko smo mali, ali i veliki. I koliko je večnosti Dobri Bog stavio nama u ruke, da njome raspolažemo. Jedini način da je zadržimo jeste da te ruke pružamo drugome.
