Pomolimo se za duše 6.500 ljudi, ubijenih u nacističkom logoru Staro Sajmište, u Prihvatnom logoru Zemun, sahranjenih u masovnu grobnicu na ovom svetom mestu. Oni su streljani, vešani, ubijani motkama, čekićima, namerno ostavljani da umru od gladi i bolesti, ubijani bombama takozvanih Saveznika, zato što su bili Srbi.
U odnosu na tu činjenicu, manje je važno to što su mnogi među njima, četnici, partizani i njihovi simpatizeri, stradali jer su pružali otpor nacističkom i ustaškom zlu. Borili su se, zato što su bili Srbi. Ne zaboravimo da je među njima bilo i Hrvata, Bošnjaka, Grka, Albanaca, pa i Italijana – molimo se danas i za njihove duše.
Molimo se, naročito, za duše na iste i još strašnije načine ubijanih Jevreja i Roma, žrtava Sajmišta, Jevrejskog logora Zemun. Bilo ih je i među žrtvama Prihvatnog logora Zemun. Jer i oni su, baš kao i Srbi, za razliku od ostalih ovde pomenutih naroda, uništavani u genocidu, sa namerom da budu istrebljeni.
Logor Sajmište, koji je u dve faze svog postojanja, nazivan Jevrejski logor Zemun, potom Prihvatni logor Zemun, bio je kao što znamo, samo deo sistema nacističkih i ustaških logora na tlu bivše Jugoslavije, u kojima su u Drugom svetskom ratu uništavani Srbi, Jevreji i Romi. Sajmište je bilo povezano i sa nacističkim i sa ustaškim logorima i zatvorima, naročito sa Jasenovcem.
Žrtve su transportovane iz Jasenovca na Sajmište, i obrnutim pravcem. Kada se setimo da su i iz Jadovna i drugih logora prebacivane u Jasenovac, razumećemo da je reč o jedinstvenom i dobro osmišljenom sistemu, sračunatom na uništenje celih, na smrt osuđenih naroda.
Genocid nad Srbima
Na ovom mestu, danas, međutim, govorimo o genocidu nad Srbima u Drugom svetskom ratu. Verujem da je jedan od glavnih zadataka srpske istoriografije i kulture, koji nije izvršen do dana današnjeg – osvešćenje te krupne istorijske činjenice i pomoć srpskom narodu da razume i zaleči tu stravičnu kolektivnu traumu. Neobično je, iako je možda prirodno, jer reč je o stradanju drugih naroda, da bolje poznajemo i razumemo Holokaust i Porajmos. Pri tome, ovde, na ovom mestu, reč je o genocidu nad Srbima koji su počinili nacisti – Nemci i Austrijanci.
Logor Sajmište se, kao i logori na Banjici, u Nišu ili Šapcu, nalazio pod nacističkom upravom
Taj genocid započet je 1914. godine u Šapcu, Mačvi, Jadru i Rađevini, kao i u logorima za Srbe širom Austro-Ugarske. U Mauthauzenu, u Prvom svetskom ratu usmrćeno je oko 8.000 Srba; u Drugom svetskom ratu oko 12.000 Jugoslovena, za koje znamo koje su, svojom ubedljivom većinom, bili nacionalnosti. Isti zločinci, nekažnjeni posle 1918, počinili su iste zločine i 1941. godine, na istim mestima, u Šapcu, Mačvi, Jadru, Rađevini, u Kraljevu, Kragujevcu i širom Srbije.
Logor Sajmište se, kao i logori na Banjici, u Nišu ili Šapcu, nalazio pod nacističkom upravom. Recimo to odmah, zbog onih koji, čak i ovde, u Beogradu, za ovo zlo optužuju Srbe, proglašavajući žrtve zločincima. Logor se nalazio na tlu NDH, ali su njime upravljali i zločine vršili Nemci i Austrijanci. Neposredno pred zatvaranje, od maja do jula 1944, bio je pod neposrednom upravom hrvatskih ustaša. Kolaboracionističke vlasti u Srbiji, osramotile su se zbog svog odnosa prema Jevrejima i Romima; imale su obavezu da snabdevaju logor Sajmište, ali one nisu učestvovale u upravi, niti u ubijanju.
Ponovimo i to, zbog onih koji i danas govore i pišu o žrtvama ovog logora kao o „Jevrejima, Romima i ‘antifašistima’“ – u Logoru Sajmište ubijeno je ubedljivo najviše Srba. Reč je o sistemu prećutkivanja, razvijenom u Titovoj Jugoslaviji, nastavljenom do današnjeg dana. Na tabli koja na ovom mestu decenijama stoji, piše „Žrtvama fašističkog terora 1941-1944“.
Tu je, kao i na natpisima na nizu srpskih stratišta iz Drugog svetskog rata, prećutana nacionalnost žrtava i zločinaca, čime je sakrivena namera i smisao zločina – genocid nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu. Zašto se na ovim natpisima toliko insistira na „fašizmu“? Jesu li Srbe ovde ubijali italijanski fašisti ili nemački nacisti? Ako se prećutkivanje iz doba Tita može tumačiti strahom od represalija i jugoslovenskim iluzijama, kako objasniti današnje odbijanje da se stvari nazovu pravim imenom?
Jevrejski logor Zemun postojao je od decembra 1941. do maja 1942. godine. Bio je pravi logor smrti i u njemu je, ponajviše u kamionu dušegupki, na putu od Sajmišta ka Jajincima, ubijeno oko 6.500 Jevreja, uglavnom žena i dece, i oko 600 Roma. O tome u nauci nema sporenja.
Zločin bez kazne
Prihvatni logor Zemun, u kome su od maja 1942. do jula 1944. ubijani uglavnom Srbi, predmet je, naravno, poricanja i poigravanja. Nije reč samo o prikrivanju odgovornosti Nemaca, Austrijanaca i Hrvata, i optuživanju Srba, niti o zameni, u nabrajanju žrtava, reči „Srbi“ pojmovima „antifašisti“ i „zatočenici“.
Sporne su i procene broja žrtava Prihvatnog logora Zemun, pa se kreću od oko 40.000 do oko 10.000. Dok je Komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača neposredno posle rata procenila da je kroz njega prošlo oko 100.000 ljudi, danas se taj broj smanjuje na oko 31.000. Zvanično, ovo je bio logor za prikupljanje radne snage, koja je potom upućivana na prinudni rad u Treći Rajh i okupiranu Evropu. Tako je zaista i bilo. Ali, uz to, u njemu su se odigravali i masovni zločini.
Koliko Beograđana i Zemunaca uopšte zna za ovo mesto? Koliko ih zna osnovne činjenice o logoru Sajmište? Koliko Šapčana ume da vam kaže gde su se u tom gradu nalazili koncentracioni logori, a gde masovna stratišta? Koliko Banjalučana je posetilo mesta stravičnih, nepojmljivih zločina u obližnjem Šargovcu, Drakuliću, Motikama?
Je li moguće da su Herbert Andorfer, komandant Sajmišta 1942-1943 i njegov zamenik Edgar Enge umrli u naše dane, u dubokoj starosti, neosuđeni ili posle izdržanih najkraćih zatvorskih kazni? Da je čak i njihov nadređeni, Emanuel Šefer, osuđen na simboličnu kaznu, pušten pre njenog okončanja, da bi gotovo dve decenije kasnije umro kao slobodan čovek?
Od prethodnog okupljanja na ovom mestu, dogodio se neuspeli pokušaj izazivanja sukoba između samih žrtava Sajmišta, Jevreja i Srba, na radost onih koji ne samo da ne znaju za pokajanje, nego se i ponose zločinima svojih predaka. Ovo je pravi trenutak da se još jednom naglasi da nema jače veze između ljudi i naroda od one koju stvara sećanje na zajedničku patnju.
Jevreji i Srbi su narodi pamćenja. Sećanje na Zavet i obaveza da se on sačuva jeste ono što te narode drži na okupu. Za njih je istorija ne samo potvrda sveprisutne Božije volje, nego i temelj celokupnog nacionalnog etičkog obrasca. U njemu spremnost na žrtvu u davanju i očuvanju Zaveta ima središnje mesto.
Svetli primeri
Ovde smo, na kraju, da bismo se pomolili i za nas, potomke mučenika sa Sajmišta, iz Šapca, Kragujevca, Kraljeva, Jasenovca, Jadovna, Starog broda, Garavica, Prebilovaca. Zlo je tu, i danas živo i delatno. Potrebno je da ga dobro upoznamo i pažljivo proučimo, kako bismo ga na vreme zaustavili. Gledamo ga, međutim, kako raste i grana se. Opet juriša na nas, jer je krenulo u novi „Pohod na Istok“. Mi smo mu se, počevši od 1991, iznova suprotstavili, kao što su učinili naši preci 1914. i 1941. godine.
Pravo pitanje za nas, sada i ovde jeste, međutim – šta smo učinili da bismo sačuvali sećanje na žrtvu predaka? Jesmo li im se dostojno odužili? Jesmo li ih dostojni? Jer, o tome jesu li uzalud nastradali odlučujemo mi, sada i ovde. Ukoliko mi kažemo da je sve bilo uzalud, tako će i biti; ako ostanemo u Zavetu i potvrdimo da ostajemo njihovi potomci, sve što se dogodilo na Sajmištu i na ovom groblju sačuvaće svoj smisao i svoje značenje.
Članovi Udruženja Jadovno 1941, kojima dugujemo zahvalnost za današnje okupljanje, samo time što su pronašli i krstovima obeležili jadovničke jame po Velebitu, već su učinili dovoljno pred Licem Božijim, pred precima i potomcima. Takav je, pomenimo i to, Vitor Bejatović, antropolog i forenzičar koji sasvim sam i danas traga za imenima nekažnjenih nacističkih zločinaca.
Ili paroh gospićko-smiljanski, otac Dragan Mihajlović, obnovitelj Crkve svetih apostola Petra i Pavla u Teslinom Smiljanu i u njenoj porti, masovne grobnice u kojoj je sahranjeno gotovo 500 na Ilindan 1941. poklanih smiljanskih žena, dece i ljudi. Ili potpukovnik Luka Nikolić, koji je vratio krstove i imena na grobove hiljada srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata, sahranjenih u dalekoj, afričkoj Bizerti. Među nama, eto, još ima i takvih ljudi.
Svima hvala, za sve što činite! Srećan vam Dan pobede! A vama, našim junačkim i stradalnim precima, koji ovde počivate, neka je laka slobodna srpska zemlja i Carstvo vam Nebesko! Hristos Voskrese.
Miloš Ković
