Dok prolazimo kroz istoriju srpskog naroda, često nailazimo na junake pera ili mača, ali retko na one koji su sa jednakim žarom nosili i monašku rizu, i sablju, i pero. Jedan od takvih izuzetnih likova bio je Nićifor Dučić – rođen kao Nikola u selu Lug kod Trebinja, a upamćen kao arhimandrit, ratni vojvoda i kulturni pregalac.
Ovaj Hercegovac, zakaluđeren u manastiru Duži sa samo sedamnaest godina, nije se zadovoljio samo tihovanjem u manastiru. Sa blagoslovom i velikom željom za znanjem, krenuo je putem obrazovanja – prvo u Dubrovniku, pa u Beogradu, gde je ubrzo postao jedan od prvih hercegovačkih monaha školovanih van manastirskih zidina.
Ubrzo potom, Nićifor se vraća u Hercegovinu ne samo kao bogoslov, već i kao misionar obrazovanja. Sa svojim vernim saradnikom, Serafimom Perovićem, osniva škole u manastirima Duži, Tavna i Žitomislić. Time počinje njihova velika borba – ne samo protiv nepismenosti, već i protiv duhovne asimilacije srpskog naroda.
Ali u vremenima kada se vera nije mogla odvojiti od borbe za slobodu, Dučićevi dani u mantiji prerastaju u vojničke. U Hercegovačkom ustanku 1861–62. postaje vojvoda i istaknuti pregovarač sa Turcima. Ni laskavi predlozi Omer-paše, ni opasnosti s bojišta, nisu ga pokolebali. Za hrabrost i odanost dobio je priznanja od ruskih careva, crnogorskih i srpskih vladara.
Nakon sloma ustanka, sklonio se u Crnu Goru, gde se ponovo okreće prosveti. Osniva škole širom kneževine i postavlja temelje Cetinjske bogoslovije. No, i u Crnoj Gori politički vetrovi menjaju smer. Posle nesuglasica sa knezom Nikolom, napušta Cetinje. Od tada se njegova uloga iz ratnika postepeno preoblikuje u mudrog savetnika i kulturnog radnika.
U Srbiji mu je ponuđeno episkopstvo – ali on, odan narodu, bira jednostavniji put. Završava studije na Velikoj školi, a ubrzo postaje predsednik Odbora za škole i učitelje u srpskim zemljama pod Turcima. Njegov odbor će deceniju predano raditi na razvoju prosvete i kulturne povezanosti rascepkanog srpstva.
Ali Nićifor se ne odriče borbe. U srpsko-turskim ratovima ponovo oblači vojnički odor, predvodi dobrovoljce, biva ranjen i odlikovan za hrabrost. U političkom životu takođe daje svoj doprinos – kao narodni poslanik, bori se za slobodu štampe, dostojanstvo Crkve i porodice, i čast države.
Kruna njegovog rada stiže kada postaje bibliotekar Narodne biblioteke u Beogradu. Skromni monah iz Hercegovine, koji je u mladosti s knjigama obilazio ruske dvorove i pregovarao s evropskim diplomatom, sada čuva riznicu srpske pisane reči.
Nićifor Dučić preminuo je u Beogradu 1900. godine. Njegovo delo, međutim, živi u školama koje je otvorio, u narodnoj svesti koju je branio, u knjigama koje je ostavio, i u pamćenju naroda kom je služio i kao monah, i kao ratnik, i kao učitelj.
