Mada teško ranjen, vojvoda Petar Bojović je sa svojim vojnicima 24. avgusta 1914. godine povratio i oslobodio Šabac od austrougarskog okupatora.
U svom, zlatarskom kraju Petar Bojović, docnije vojvoda i jedan od junaka Velikog rata, osetio je čari čobanske igre, rvanja, skakanja, bacanja kamena s ramena, čuo pesme koje su mu se u srce urezale, a koje veoma dobro odslikavaju život ljudi ovog podneblja. Prvih devet godina koje je proveo na proplancima i pašnjacima zlatarskih planina nesumnjivo su bile polazna osnova na putu koji ga je učinio slavnim.
O legendarnom vojskovođi u onomad objavljenom časopisu-godišnjaku „Stari Vlah” svoja istraživanja predstavili su Miloš J. Kaličanin i dr Radoslav Svičević.
„Ispoljio je Petar hrabrost, bio odlučan, borben i samostalan, sistematičan u radu, dostojanstven i principijelan”, zapisao je Svičević. „Posebno se ističe njegova emocionalna stabilnost. Iako strogog izgleda i držanja, zračio je toplinom.”
Davao celog sebe
Školovanje na Vojnoj akademiji prekinuo je rat s Turskom 1876/1878. godine. Tada je bio pisar u Paraćinu. U ovom ratu učestvovala su i tri njegova brata: Luka, Jevrem i Jovan. U drugom ratu s Turcima, 1877. godine već je bio podoficir-artiljerac. Vojevao je hrabro, a kad se rat završio, nastavio je prekinuto školovanje na Vojnoj akademiji. Došli su novi ratovi, ovoga puta s Bugarskom (1885) i nova iskušenja. Postavljen je za načelnika štaba Šumadijske divizije i gotovo 12 godina proveo na službi u Nišu.
„U Prvom svetskom ratu komandovao je Prvom armijom. Na položaju kod Šapca, 20. avgusta 1914. godine na kosi iznad sela Jermenovca ozbiljno je ranjen”, podsetio je, na osnovu svojih istraživanja, Kaličanin. „Naređenja je izdavao s bolesničkih nosila, i 24. avgusta povratio i oslobodio Šabac od austrougarskog okupatora. To je jedinstven slučaj u Prvom svetskom ratu da je komandant armije ranjen puščanim metkom na borbenom položaju.”
I ranjen je komandovao
Iako ranjen, nastavio je da komanduje, forsirao Savu i za pet dana oslobodio gotovo čitav Srem. A onda je morao da zastane. Rana se pogoršala, tako da je u Mionici, 14. novembra 1914. komandovanje armijom predao generalu Živojinu Mišiću, a on je upućen na lečenje u Kragujevac. Oktobra 1915. godine postavljen je za komandanta Trupa novih oblasti, kada ponovo dolaze do izražaja njegova mudrost i vojnička veština, jer je organizovao odbranu Kosova Polja. Nije smeo da se dozvoli prodor Bugara u Kačaničkom i Končulskom tesnacu i od Šar-planine do Gnjilana. O tim bitkama napisao je i knjigu.
Uvek je kao komandant bio u prvim borbenim redovima. Tu je primao izveštaje i izdavao naređenja. U dnevniku koji je pedantno vodio ostali su zapisani događaji i nepredvidive okolnosti, njegova prepiska s Vrhovnom komandom, kao i podatak da je 7. novembra 1915. godine bio na položaju s kraljem Petrom.
Brinuo je o vojsci, narodu, o sebi najmanje. Tako doznajemo da je u selu Spas kralj Petar noćio na snegu, na otvorenom polju, s vojnicima. Zapisao je i „da ga leđa mnogo bole”, kao i da je 23. decembra stigao u Drač, gde ga je sačekala depeša da mora dalje, u Skadar, jer je postavljen za načelnika štaba Vrhovne komande. Iz Drača je, iako bolestan, odleteo avionom na koji su, iz neznanja, pucali naši topovi. Aeroplan, srećom, nije pogođen. Početkom ratne 1916. godine iz Skadra stiže na Krf gde posećuje sve štabove i trupe. Početkom maja putuje u Solun kako bi o situaciji u vojsci referisao kralju Petru.
Odbio da napusti zemlju
Velike su zasluge ovog vojskovođe i na Solunskom frontu, u bitkama na Kajmakčalanu, Gorničevu i pri oslobađanju Bitolja. Do 1. maja 1916. godine reorganizovao je 130.000 vojnika na Krfu u nove jedinice. Ali, nije sve uvek išlo u dobrom smeru. Juna 1918. godine po ličnoj želji primio je komandu nad Prvom armijom, pošto je pre toga podneo ostavku na dužnost načelnika štaba Vrhovne komande. Razlog: neslaganje s francuskim generalom Gijomom, koji je ubrzo smenjen, a na njegovo mesto dolazi Franše d’Epere. Bojovićeva Prva armija probila je Solunski front i oslobodila mnoge gradove, između ostalog i Vojvodinu do Temišvara, pa i dalje do Pešte.
U čin vojvode unapređen je 26. septembra 1918. godine. Uniformu nije skidao sve do 1923. Najpre je bio komandant Prve armije u Novom Sadu, a onda načelnik glavnog Generalštaba vojske Kraljevine SHS. Ponudili su mu da bude i ministar vojni. Nije prihvatio.
„Ne želim da se bavim politikom”, glasio je njegov odgovor. „Podneću molbu za penzionisanje.”
Tako je i uradio, a zahtev mu je prihvaćen. Aktivirali su ga kad je počeo Drugi svetski rat. Postavljen je za pomoćnika Vrhovnog komandanta, ali zbog već poznatog stanja u vojsci i državi, tu više ništa nije moglo da se uradi. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila 1941. godine, s kraljem i vladom Dušana Simovića najpre je otputovao na Pale, a odatle u Nikšić. Tamo su mu ponudili da, zajedno s tadašnjom vrhuškom, napusti zemlju. Odbio je takvu mogućnost.
Nemci su ga zarobili, pa je rat proveo u dobrovoljnoj izolaciji, u svojoj kući u Beogradu. Umro je 20. januara 1945. godine . Na trgu u Novoj Varoši podignuta mu je velika bista. Za života, 1936. opština grada Beograda, u znak zahvalnosti za oslobođenje prestonice 1. novembra 1918. godine, Donjogradskom bulevaru dodelila je njegovo ime. Mogla je otadžbina i bolje da mu se oduži.
Školovao se i u Parizu
Služio je vojvoda u artiljeriji, pešadiji i konjici. U Vojnoj akademiji u Parizu je godinu dana izučavao i studirao taktiku i organizaciju francuske konjice. U ratu s Bugarskom 1885. godine komandovao je eskadronom konjice u bici na Slivnici, Vrapčinama i Dragomanskom tesnacu kod Caribroda i Pirota.
Strog i pravičan
Bio je, kažu, strog, ali i pravičan. Od svojih potčinjenih tražio je izvršavanje zadataka, pri čemu je nagrađivao i kažnjavao. Ostao je zabeležen primer kad je, kao član sudskog veća, izdvojio svoje mišljenje, tražeći da se okrivljeni oslobode, na sudskom procesu grupi oficira 1903. godine u Nišu. Govorio je i sledeće: „Kad se neprijatelj pobedi i preda se, onda mu ne treba činiti nikakva zla, nego treba s njim postupati čovečno.” Njegovi najbliži su govorili da je 1944. godine bilo dana kad je u svom stanu šetao u uniformi, s opasanom sabljom.
