Мада тешко рањен, војвода Петар Бојовић је са својим војницима 24. августа 1914. године повратио и ослободио Шабац од аустроугарског окупатора.
У свом, златарском крају Петар Бојовић, доцније војвода и један од јунака Великог рата, осетио је чари чобанске игре, рвања, скакања, бацања камена с рамена, чуо песме које су му се у срце урезале, а које веома добро одсликавају живот људи овог поднебља. Првих девет година које је провео на пропланцима и пашњацима златарских планина несумњиво су биле полазна основа на путу који га је учинио славним.
О легендарном војсковођи у ономад објављеном часопису-годишњаку „Стари Влах” своја истраживања представили су Милош Ј. Каличанин и др Радослав Свичевић.
„Испољио је Петар храброст, био одлучан, борбен и самосталан, систематичан у раду, достојанствен и принципијелан”, записао је Свичевић. „Посебно се истиче његова емоционална стабилност. Иако строгог изгледа и држања, зрачио је топлином.”
Давао целог себе
Школовање на Војној академији прекинуо је рат с Турском 1876/1878. године. Тада је био писар у Параћину. У овом рату учествовала су и три његова брата: Лука, Јеврем и Јован. У другом рату с Турцима, 1877. године већ је био подофицир-артиљерац. Војевао је храбро, а кад се рат завршио, наставио је прекинуто школовање на Војној академији. Дошли су нови ратови, овога пута с Бугарском (1885) и нова искушења. Постављен је за начелника штаба Шумадијске дивизије и готово 12 година провео на служби у Нишу.
„У Првом светском рату командовао је Првом армијом. На положају код Шапца, 20. августа 1914. године на коси изнад села Јерменовца озбиљно је рањен”, подсетио је, на основу својих истраживања, Каличанин. „Наређења је издавао с болесничких носила, и 24. августа повратио и ослободио Шабац од аустроугарског окупатора. То је јединствен случај у Првом светском рату да је командант армије рањен пушчаним метком на борбеном положају.”
И рањен је командовао
Иако рањен, наставио је да командује, форсирао Саву и за пет дана ослободио готово читав Срем. А онда је морао да застане. Рана се погоршала, тако да је у Мионици, 14. новембра 1914. командовање армијом предао генералу Живојину Мишићу, а он је упућен на лечење у Крагујевац. Октобра 1915. године постављен је за команданта Трупа нових области, када поново долазе до изражаја његова мудрост и војничка вештина, јер је организовао одбрану Косова Поља. Није смео да се дозволи продор Бугара у Качаничком и Кончулском теснацу и од Шар-планине до Гњилана. О тим биткама написао је и књигу.
Увек је као командант био у првим борбеним редовима. Ту је примао извештаје и издавао наређења. У дневнику који је педантно водио остали су записани догађаји и непредвидиве околности, његова преписка с Врховном командом, као и податак да је 7. новембра 1915. године био на положају с краљем Петром.
Бринуо је о војсци, народу, о себи најмање. Тако дознајемо да је у селу Спас краљ Петар ноћио на снегу, на отвореном пољу, с војницима. Записао је и „да га леђа много боле”, као и да је 23. децембра стигао у Драч, где га је сачекала депеша да мора даље, у Скадар, јер је постављен за начелника штаба Врховне команде. Из Драча је, иако болестан, одлетео авионом на који су, из незнања, пуцали наши топови. Аероплан, срећом, није погођен. Почетком ратне 1916. године из Скадра стиже на Крф где посећује све штабове и трупе. Почетком маја путује у Солун како би о ситуацији у војсци реферисао краљу Петру.
Одбио да напусти земљу
Велике су заслуге овог војсковође и на Солунском фронту, у биткама на Кајмакчалану, Горничеву и при ослобађању Битоља. До 1. маја 1916. године реорганизовао је 130.000 војника на Крфу у нове јединице. Али, није све увек ишло у добром смеру. Јуна 1918. године по личној жељи примио је команду над Првом армијом, пошто је пре тога поднео оставку на дужност начелника штаба Врховне команде. Разлог: неслагање с француским генералом Гијомом, који је убрзо смењен, а на његово место долази Франше д’Епере. Бојовићева Прва армија пробила је Солунски фронт и ослободила многе градове, између осталог и Војводину до Темишвара, па и даље до Пеште.
У чин војводе унапређен је 26. септембра 1918. године. Униформу није скидао све до 1923. Најпре је био командант Прве армије у Новом Саду, а онда начелник главног Генералштаба војске Краљевине СХС. Понудили су му да буде и министар војни. Није прихватио.
„Не желим да се бавим политиком”, гласио је његов одговор. „Поднећу молбу за пензионисање.”
Тако је и урадио, а захтев му је прихваћен. Активирали су га кад је почео Други светски рат. Постављен је за помоћника Врховног команданта, али због већ познатог стања у војсци и држави, ту више ништа није могло да се уради. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла 1941. године, с краљем и владом Душана Симовића најпре је отпутовао на Пале, а одатле у Никшић. Тамо су му понудили да, заједно с тадашњом врхушком, напусти земљу. Одбио је такву могућност.
Немци су га заробили, па је рат провео у добровољној изолацији, у својој кући у Београду. Умро је 20. јануара 1945. године . На тргу у Новој Вароши подигнута му је велика биста. За живота, 1936. општина града Београда, у знак захвалности за ослобођење престонице 1. новембра 1918. године, Доњоградском булевару доделила је његово име. Могла је отаџбина и боље да му се одужи.
Школовао се и у Паризу
Служио је војвода у артиљерији, пешадији и коњици. У Војној академији у Паризу је годину дана изучавао и студирао тактику и организацију француске коњице. У рату с Бугарском 1885. године командовао је ескадроном коњице у бици на Сливници, Врапчинама и Драгоманском теснацу код Цариброда и Пирота.
Строг и правичан
Био је, кажу, строг, али и правичан. Од својих потчињених тражио је извршавање задатака, при чему је награђивао и кажњавао. Остао је забележен пример кад је, као члан судског већа, издвојио своје мишљење, тражећи да се окривљени ослободе, на судском процесу групи официра 1903. године у Нишу. Говорио је и следеће: „Кад се непријатељ победи и преда се, онда му не треба чинити никаква зла, него треба с њим поступати човечно.” Његови најближи су говорили да је 1944. године било дана кад је у свом стану шетао у униформи, с опасаном сабљом.
