Почетна » Историја » Да ли знамо ко су хероји Првог светског рата и ослободиоци Србије?

Национални идентитет

Да ли знамо ко су хероји Првог светског рата и ослободиоци Србије?

У време Титове Југославије, комунистичка власт се на све начине трудила да на све начине „сатре“ оно што је српско и да се хероји првог светског рата забораве. И не само првог, него и свих српских ратова, толико да гробови наших славних предака натопљени крвљу падну у  заборав. Међутим, патриотистичка нота у нашем друшту је пробуђена падом комунизма, тако да се од 90-тих година, конкретно од 1988. и прославе седамдесетогодишњице од ослобођења Србије прича о нашим херојима, али некако стидљиво и недовољно.

Један народ, да би очувао свој идентитет, мора да познаје своју историју и хероје који су се вековима борили против окупаторских сила. Ми ћемо данас конкретно причати о најистакнутијим личностима и херојима Првог светског рата у коме је Србија извојевала победу против много „снажнијег“ противника, Аустроугарске монархије.

Као што већина вас зна, Први светски рат је почео атентатом на надвојводу Франца Фердинанда и његову жену Софију, а главни протагониста овог чина је био Гаврило Принцип. Убрзо је Аустроугарска објавила рат а прву аустроугарску офанзиву одбио је војвода Радомир Путник.

Ко су највећи хероји Првог светског рата?

Војвода Радомир Путник

Иако је био одан владајућој династији, војвода Путник није волео ауторитете. Због свог става често пута је био кажњаван, а Милан и Александар Обреновић су његове ставове сматрали антидинастичким. Истицао се још од своје шеснаесте године када је постао каплар, а после пораза српске војске од Бугара, добио је задатак да реорганизује Војну обавештајну службу. Био је професор на Вишој Војној академији и начелник оперативног одељења Главног генералштаба. Истакао се у Кумановској битки и убрзо добио чин војводе.

Након асутроугарског ултиматума Србији, Путник се из бање Глајхенберг запутио у Србију како би бранио своју отаџбину. Одбио је прву аустроугарску офанзиву а посебно се истакао у битки на Церу где је уз помоћ војводе Живојина Мишића и Степе Степановића поразио Аустроугарску војску и одбранио Шабац 24. августа 1914. године

. Последњу команду издао је 25. новембра 1915. године у Призрену наредивши српској војци да се реорганизује. Након овога, војвода Путник се разболео, лечио се на Крфу и био дубоко разочаран јер је свргнут са места начелника штаба Врховне команде. Упокојио се у Ници 1917. године а посебне похвале је добио од великог српског пријатеља Арчибалда Рајса. Његове ратне стратегије се изучавају у војним школама до дана данашњег.

Војвода Живојин Мишић

Војвода Живојин Мишић је најистакнутији српски војковођа у Првом светском рату. Учествовао је у свим српским ратовима од 1877. па све до 1918. године и коначног ослобођења Србије. Предавао је војну стратегију на Војној академији и био десна рука војводе Радомира Путника. Посебно се истакао својом стратегијом и противофанзивом у Колубарској бици која се изучава у војним уџбеницима широм света.

Војвода Мишић је измучену српску војску са река Дрине и Колубаре увукао у централну Србију и оставио мање трупе да се боре са противником што му је dalo времена за опоравак свих преосталих јединица. Када је пристигло оружје из Грчке а војска се опоравила, кренуо је у противнапад и потукао доста бројчанију Аустроугарску војску. Ослобођењем Београда 15. децембра 1914. године се званично завршила Колубарска битка а Живојин Мишић је добио чин војводе.

Успехе је забележио и на Солунском фронту а након првог светског рата је постао први начелник Главног генералштаба војске и морнарице Срба, Хрвата и Словенаца. Након две године се повукао због тешке болести, а упокојио се 20. јануара 1921. године у Београду. Остаћен упамћен по својој чувеној реченици која се цитира свакодневно и цитираће се докле год је српскога рода, а она гласи: Живот је вечита борба! Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, иде напред.

Војвода Степа Степановић

Војвода Степа је био јако скроман човек који је своје заслуге увек приписивао војницима. Био је министар војске и командант Друге Армије у Балканским ратовима и Првом светском рату. Најзначајнија победа му је била у бици на Церу која се одиграла од 15-24. августа 1914. године. Његова „Друга Армија“ је оставарила запажене резултате у биткама на Дрини и Колубари где је заједно за војском војводе Живојина Мишића противофанзивом потукла непријатеља. Заслужан је за битку код Битоља и на Кајмакчалану, пробој Солунског фронта и победу над бугарском војском. Након рата се повукао у Чачак где је живео мирним животом. Уважавао је велику част краља Александра који је често свраћао у Чачак како би добио савете од мудрог Степе. Упокојио се 1929. године у Чачку.

Павле Јурушић Штурм

Генерал Павле је у првом светском рату био предводник Треће српске армије која је имала значајну улогу у биткама на Церу и Колубари. У јеку тројне офанзиве, његова војска је бранила целокупну преосталу војску. На Крфу и Солунском фронту је почео да изучава стратегију која се тицала борбе у ваздуху. Учествовао је у борби на Кајмакчалану али је нажалост након ње смењен, јер је његова војска преживела тешке последице. Након тога је постао Канцелар краљевских ордена и ту функцију обављао до пензије. Иако по заслугама стоји раме уз раме са војводама Пунтиком, Мишићем и Степановићем, Штурм никад није добио чин војводе. Преминуо је у Београду 13. јануара 1922. године.

Сердар Јанко Вукотић

Током своје богате војне и политичке каријере је био 8. озрнићки сердар (1907), дивизијар (1914) Црногорске војске, председник владе, војни министар (1905, 1913) и начелник штаба Врховне команде (1913) Краљевине Црне Горе, генерал-ађутант краља Николе, армијски генерал (1926), члан Војног савета и ађутант краља Александра I Карађорђевића у војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

У Првом балканском рату био је заповедник Источног одреда, а у Другом балканском рату је био на челу дивизије. На почетку Првог светског рата био је начелник црногорске Врховне команде, затим командант Херцеговачког одреда и Санџачке војске.

Истакао се по томе што је командовао црногорском војском у бици код Мојковца 1916. године и тако обезбедио одступницу српској војци која се повлачила под најездом аустроугара.

Жене хероји у првом светском рату

Милунка Савић

  Милунка Савић је српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата. Била је Наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“ . Позната је као жена са највише одликовања у историји ратовања. Рањавана је у борбама девет пута.  Истакла се борбама за „Гвоздени пук“ на Колубари и на Кајмакчалану. До данас је остала једина жена која је награђена „француским ратним крстом са златном палмом“

Софија Јовановић

Била је добровољац и наредник српске војске у ратовима од 1912. до 1918.  Добила је 13 одликовања. Учествовала је у биткама на Дрини и Колубари. У октобру 1915. године када је Немачка повела офанзиву на Србију истакла се у борбама од Аде Циганлије до последње одбране Београда, на Дорћолу. Свој велики добринос дала је и у биткама на Дрини и Колубари. У рату је остала без стопала, а након рата се удала за Тихомира Крсмановића. Дочекала је дубоку старост у главном граду и била сахранњена на Новом гробљу 1979. године.

Флора Сандс

 Флора Сандс је била британска болничарка,  да би касније постала  једина жена официр српске војске за време Првог светског рата. Одликована је са седам медаља. Била је пријатељица Милунке Савић и једина жена са запада која се борила на српској страни. За своје заслуге је добила чин поручника а касније и капетана прве класе. О њеним подвизима су писали „Њујорк Тајмс“ и лондонски „Тајмс“. Учествовала је и у Другом светском рату и након 30 година живота у Србији се вратила у Енглеску јер није била на страни комунистичке партије.

Василија Вукотић

Била је ћерка великог војводе и сердара Јанка Вукотића. Прославила се као болничарка и ратница, пре свега на Мојковачкој бици.  Отац ју је повео са собом у рат јер је већ имала ратног искуства. Била је ордонанс – млађи официр на служби команданту и подршка оцу у најтежим биткама, против вројнијег и много „јачег“ противника. Како је била једина жена, притом сердарова кћер, међу ратницима је била омиљена, посебно због одважности, племенитости и храбрости. Захваљујући Василијином сведочењу, познате су и чувене речи њеног рођака Ђуре Вукотића уочи Мојковачке битке, изговорене на Бадње вече, испред наложеног Бадњака:
„Важно је да братска српска војска измакне. Ако ми изгинемо, имаће ко да нас освети и сатре швапску силу. Ничија није до зоре горела“.

Наравно, у првом светском рату је учествовало много више хероја који су очували наше огњиште, а ми смо одлучили да вас подсетимо макар на оне најистакнутије.

Овај текст је написан из жеље за очувањем идентитета српског народа и сећањем на велике хероје који су дали слободу нашој отаџбини. Вечна им слава и хвала!

 

 

Припремила редакција Компас инфо
Повезани чланци:

Портал Компас Инфо посебну пажњу посвећује темама које се тичу друштва, економије, вере, културе, историје, традиције и идентитета народа који живе у овом региону. Желимо да вам пружимо објективан, балансиран и прогресиван поглед на свет око нас, као и да подстакнемо на размишљање, дискусију и деловање у правцу бољег друштва за све нас.