U vreme Titove Jugoslavije, komunistička vlast se na sve načine trudila da na sve načine „satre“ ono što je srpsko i da se heroji prvog svetskog rata zaborave. I ne samo prvog, nego i svih srpskih ratova, toliko da grobovi naših slavnih predaka natopljeni krvlju padnu u  zaborav. Međutim, patriotistička nota u našem društu je probuđena padom komunizma, tako da se od 90-tih godina, konkretno od 1988. i proslave sedamdesetogodišnjice od oslobođenja Srbije priča o našim herojima, ali nekako stidljivo i nedovoljno.

Jedan narod, da bi očuvao svoj identitet, mora da poznaje svoju istoriju i heroje koji su se vekovima borili protiv okupatorskih sila. Mi ćemo danas konkretno pričati o najistaknutijim ličnostima i herojima Prvog svetskog rata u kome je Srbija izvojevala pobedu protiv mnogo „snažnijeg“ protivnika, Austrougarske monarhije.

Kao što većina vas zna, Prvi svetski rat je počeo atentatom na nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu ženu Sofiju, a glavni protagonista ovog čina je bio Gavrilo Princip. Ubrzo je Austrougarska objavila rat a prvu austrougarsku ofanzivu odbio je vojvoda Radomir Putnik.

Ko su najveći heroji Prvog svetskog rata?

Vojvoda Radomir Putnik

Iako je bio odan vladajućoj dinastiji, vojvoda Putnik nije voleo autoritete. Zbog svog stava često puta je bio kažnjavan, a Milan i Aleksandar Obrenović su njegove stavove smatrali antidinastičkim. Isticao se još od svoje šesnaeste godine kada je postao kaplar, a posle poraza srpske vojske od Bugara, dobio je zadatak da reorganizuje Vojnu obaveštajnu službu. Bio je profesor na Višoj Vojnoj akademiji i načelnik operativnog odeljenja Glavnog generalštaba. Istakao se u Kumanovskoj bitki i ubrzo dobio čin vojvode.

Nakon asutrougarskog ultimatuma Srbiji, Putnik se iz banje Glajhenberg zaputio u Srbiju kako bi branio svoju otadžbinu. Odbio je prvu austrougarsku ofanzivu a posebno se istakao u bitki na Ceru gde je uz pomoć vojvode Živojina Mišića i Stepe Stepanovića porazio Austrougarsku vojsku i odbranio Šabac 24. avgusta 1914. godine

. Poslednju komandu izdao je 25. novembra 1915. godine u Prizrenu naredivši srpskoj vojci da se reorganizuje. Nakon ovoga, vojvoda Putnik se razboleo, lečio se na Krfu i bio duboko razočaran jer je svrgnut sa mesta načelnika štaba Vrhovne komande. Upokojio se u Nici 1917. godine a posebne pohvale je dobio od velikog srpskog prijatelja Arčibalda Rajsa. Njegove ratne strategije se izučavaju u vojnim školama do dana današnjeg.

Vojvoda Živojin Mišić

Vojvoda Živojin Mišić je najistaknutiji srpski vojkovođa u Prvom svetskom ratu. Učestvovao je u svim srpskim ratovima od 1877. pa sve do 1918. godine i konačnog oslobođenja Srbije. Predavao je vojnu strategiju na Vojnoj akademiji i bio desna ruka vojvode Radomira Putnika. Posebno se istakao svojom strategijom i protivofanzivom u Kolubarskoj bici koja se izučava u vojnim udžbenicima širom sveta.

Vojvoda Mišić je izmučenu srpsku vojsku sa reka Drine i Kolubare uvukao u centralnu Srbiju i ostavio manje trupe da se bore sa protivnikom što mu je dalo vremena za oporavak svih preostalih jedinica. Kada je pristiglo oružje iz Grčke a vojska se oporavila, krenuo je u protivnapad i potukao dosta brojčaniju Austrougarsku vojsku. Oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine se zvanično završila Kolubarska bitka a Živojin Mišić je dobio čin vojvode.

Uspehe je zabeležio i na Solunskom frontu a nakon prvog svetskog rata je postao prvi načelnik Glavnog generalštaba vojske i mornarice Srba, Hrvata i Slovenaca. Nakon dve godine se povukao zbog teške bolesti, a upokojio se 20. januara 1921. godine u Beogradu. Ostaćen upamćen po svojoj čuvenoj rečenici koja se citira svakodnevno i citiraće se dokle god je srpskoga roda, a ona glasi: Život je večita borba! Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, ide napred.

Vojvoda Stepa Stepanović

Vojvoda Stepa je bio jako skroman čovek koji je svoje zasluge uvek pripisivao vojnicima. Bio je ministar vojske i komandant Druge Armije u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Najznačajnija pobeda mu je bila u bici na Ceru koja se odigrala od 15-24. avgusta 1914. godine. Njegova „Druga Armija“ je ostavarila zapažene rezultate u bitkama na Drini i Kolubari gde je zajedno za vojskom vojvode Živojina Mišića protivofanzivom potukla neprijatelja. Zaslužan je za bitku kod Bitolja i na Kajmakčalanu, proboj Solunskog fronta i pobedu nad bugarskom vojskom. Nakon rata se povukao u Čačak gde je živeo mirnim životom. Uvažavao je veliku čast kralja Aleksandra koji je često svraćao u Čačak kako bi dobio savete od mudrog Stepe. Upokojio se 1929. godine u Čačku.

Pavle Jurušić Šturm

General Pavle je u prvom svetskom ratu bio predvodnik Treće srpske armije koja je imala značajnu ulogu u bitkama na Ceru i Kolubari. U jeku trojne ofanzive, njegova vojska je branila celokupnu preostalu vojsku. Na Krfu i Solunskom frontu je počeo da izučava strategiju koja se ticala borbe u vazduhu. Učestvovao je u borbi na Kajmakčalanu ali je nažalost nakon nje smenjen, jer je njegova vojska preživela teške posledice. Nakon toga je postao Kancelar kraljevskih ordena i tu funkciju obavljao do penzije. Iako po zaslugama stoji rame uz rame sa vojvodama Puntikom, Mišićem i Stepanovićem, Šturm nikad nije dobio čin vojvode. Preminuo je u Beogradu 13. januara 1922. godine.

Serdar Janko Vukotić

Tokom svoje bogate vojne i političke karijere je bio 8. ozrnićki serdar (1907), divizijar (1914) Crnogorske vojske, predsednik vlade, vojni ministar (1905, 1913) i načelnik štaba Vrhovne komande (1913) Kraljevine Crne Gore, general-ađutant kralja Nikole, armijski general (1926), član Vojnog saveta i ađutant kralja Aleksandra I Karađorđevića u vojsci Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

U Prvom balkanskom ratu bio je zapovednik Istočnog odreda, a u Drugom balkanskom ratu je bio na čelu divizije. Na početku Prvog svetskog rata bio je načelnik crnogorske Vrhovne komande, zatim komandant Hercegovačkog odreda i Sandžačke vojske.

Istakao se po tome što je komandovao crnogorskom vojskom u bici kod Mojkovca 1916. godine i tako obezbedio odstupnicu srpskoj vojci koja se povlačila pod najezdom austrougara.

Žene heroji u prvom svetskom ratu

Milunka Savić

  Milunka Savić je srpska heroina Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Bila je Narednik u Drugom puku srpske vojske „Knjaz Mihailo“ . Poznata je kao žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja. Ranjavana je u borbama devet puta.  Istakla se borbama za „Gvozdeni puk“ na Kolubari i na Kajmakčalanu. Do danas je ostala jedina žena koja je nagrađena „francuskim ratnim krstom sa zlatnom palmom“

Sofija Jovanović

Bila je dobrovoljac i narednik srpske vojske u ratovima od 1912. do 1918.  Dobila je 13 odlikovanja. Učestvovala je u bitkama na Drini i Kolubari. U oktobru 1915. godine kada je Nemačka povela ofanzivu na Srbiju istakla se u borbama od Ade Ciganlije do poslednje odbrane Beograda, na Dorćolu. Svoj veliki dobrinos dala je i u bitkama na Drini i Kolubari. U ratu je ostala bez stopala, a nakon rata se udala za Tihomira Krsmanovića. Dočekala je duboku starost u glavnom gradu i bila sahrannjena na Novom groblju 1979. godine.

Flora Sands

 Flora Sands je bila britanska bolničarka,  da bi kasnije postala  jedina žena oficir srpske vojske za vreme Prvog svetskog rata. Odlikovana je sa sedam medalja. Bila je prijateljica Milunke Savić i jedina žena sa zapada koja se borila na srpskoj strani. Za svoje zasluge je dobila čin poručnika a kasnije i kapetana prve klase. O njenim podvizima su pisali „Njujork Tajms“ i londonski „Tajms“. Učestvovala je i u Drugom svetskom ratu i nakon 30 godina života u Srbiji se vratila u Englesku jer nije bila na strani komunističke partije.

Vasilija Vukotić

Bila je ćerka velikog vojvode i serdara Janka Vukotića. Proslavila se kao bolničarka i ratnica, pre svega na Mojkovačkoj bici.  Otac ju je poveo sa sobom u rat jer je već imala ratnog iskustva. Bila je ordonans – mlađi oficir na službi komandantu i podrška ocu u najtežim bitkama, protiv vrojnijeg i mnogo „jačeg“ protivnika. Kako je bila jedina žena, pritom serdarova kćer, među ratnicima je bila omiljena, posebno zbog odvažnosti, plemenitosti i hrabrosti. Zahvaljujući Vasilijinom svedočenju, poznate su i čuvene reči njenog rođaka Đure Vukotića uoči Mojkovačke bitke, izgovorene na Badnje veče, ispred naloženog Badnjaka:
„Važno je da bratska srpska vojska izmakne. Ako mi izginemo, imaće ko da nas osveti i satre švapsku silu. Ničija nije do zore gorela“.

Naravno, u prvom svetskom ratu je učestvovalo mnogo više heroja koji su očuvali naše ognjište, a mi smo odlučili da vas podsetimo makar na one najistaknutije.

Ovaj tekst je napisan iz želje za očuvanjem identiteta srpskog naroda i sećanjem na velike heroje koji su dali slobodu našoj otadžbini. Večna im slava i hvala!