Tamni brkovi, širok osmeh, farmerke, prugasta svetla košulja ispod smeđe kožne jakne ogrnute preko širokih ramena i glavni cilj da nasamari uštogljenog prijatelja Milana – čuveni her Žika.
Uz veliki talenat i šarm koji pleni, Dragomir Bojanić Gidra je odigrao više od 100 uloga, ali je za mnoge najupečatljivija Živojina Žike Pavlovića u serijalu filmova „Žikina dinastija“.
Ali bio je i Kondor u partizanskim filmovima „Valter brani Sarajevo“, policijski saradnik Nemaca Mikula u „Otpisanima“, ali i tramvajdžija u „Šmekeru“ sa Žarkom Lauševićem.
Uveseljavao je generacije Jugoslovena, a mnoge replike znaju i oni rođeni nekoliko decenija posle smrti i glumca i zajedničke zemlje.
Od siročeta do glumca
Seta i tuga u očima koje su obeležile život velikog glumca i komičara poticale su verovatno još iz ranog detinjstva.
Otac mu je ubijen, a majka je umrla od tuberkuloze za vreme rata.
„To ga je učinilo darežljivijim i boljim čovekom, ali je tugu i setu dobro krio“, kaže njegova ćerka Jelena Bojanić.
Retko je pričao o tome i to samo kad popije, jer ga je bolelo.
Gidrina životna priča prati i istoriju Jugoslavije – rođen je u Kraljevini, preživeo strahote Drugog svetskog rata, iskusio siromaštvo i rađanje nove države, okusio zlatne jugoslovenske decenije i svedočio raspadu zemlje.
Rođen je u Kragujevcu 13. juna 1933.
Majka mu je bila učiteljica Ženske gimnazije, a otac oficir Jugoslovenske vojske i pripadnik elitne jedinice Garde koji je streljan.
Od devete godine, Gidra, što je Dragi na šatrovačkom, ostaje siroče i gotovo na ulici.
U rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu za preradu mesa i voća.
Radio je u fabrici konzervi „Crvena zvezda“, koju je kasnije u šali nazivao „konzervatorijum“.
Iz fabričkih hala ulazi u svet glume, najpre u amaterskom, a zatim u kragujevačkom Narodnom pozorištu.
Zbog talenta koji je već tad ispoljio, kolege mu pomažu da upiše Akademiju pozorišnih umetnosti u Beogradu, gde je imao sreću da sretne profesora Rašu Plaovića.
„Glumci iz Kragujevca su mi kupili odelo za prijemni, sve što treba, ali je on došao u Beograd bez dinara.„Posle prijemnog, Raša ga je pitao `imaš li ti gde da spavaš`, on kaže `imam, naravno`, a to je verovatno bila železnička stanica“, prepričava ćerka uz osmeh.
„Onda je Raša diskretno rekao gospođama što čiste da jedan klozet za metle raščiste dok se on ne snađe preko leta, da do septembra spava tamo.
Tri puta se venčavao sa istom ženom
U istoj klasi bila je i Ljiljana Ljalja Kontić, Gidrina životna ljubav.
Zabavljali su se od studentskih dana, zatim venčali, pa razveli, pa venčali, pa razveli i opet venčali, priča ćerka sa osmehom.
„Ja sam ćerka iz drugog braka“, kaže u šali 52-godišnja prevoditeljka.
Ljalja je igrala manje od supruga, ali veoma zapažene uloge poput Ljeposave u humorističkoj seriji „Đekna još nije umrla, a kad će ne znamo“.
Gidra je stasavao je u generaciji vrhunskih glumaca – Velimira Bate Živojinovića, Mije Aleksića, Zorana Radmilovića, Steve Žigona, Taška Načića, Ljubiše Samardžića, Paje Vujisića, Miodraga Petrovića Čkalje.
Igrao je u brojnim dramama i vesternima koje je snimao ponekad pod imenom Entoni Gidra.
Zbog problema s alkoholom je nekad pravio probleme tokom snimanja, a zbog sklonosti piću su ga nekad reditelji i producenti zaobilazili.
Ujutro je pio kafu i tražio samo jedno piće – najčešće je pio votku s vodom.
Kad je trebalo da odigra scenu govornika u filmu Timočka buna, danima nisu uspevali da ga održe treznim da precizno izgovori tekst u produkcijski skupoj sceni sa desetinama statista, prepričava Jovan Marković, scenarista i Gidrin prijatelj.
Zasmejavao do poslednjeg dana
Kada se razboleo 1993, u Jugoslaviji je već buktao rat.
Mesec dana pred smrt ležao je na odeljenju onkologije na Vojno medicinskoj akademiji u Beogradu, gde su tada dovođeni ranjenici sa ratišta.
„Medicinske sestre dovoze te mlade ranjenike u kolicima do tatine bolničke sobe i Gidra im priča viceve u četiri ujutru. „Znali smo da mu je kraj, sestre mu švercuju cigarete. A u njegovoj sobi dežurni lekari i ranjenici se smeju njegovim fazonima“, ispričala je ćerka Jelena u intervjuu za Nedeljnik.
Preminuo je u 60. godini 11. novembra 1993. i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.
