Živimo u vrtlogu. Sve je glasno, brzo, osvetljeno jakim svetlima koja često više zaslepljuju nego što pokazuju put. Svet nas zatrpava informacijama, obećanjima, mogućnostima – a ipak, mnogi od nas nose u sebi neku čudnu prazninu. Umorni od površnosti, od „istina“ koje se menjaju preko noći, osećamo se kao brodovi bez sidra. Ne znamo uvek u šta da verujemo, ili da li uopšte još umemo da verujemo.
Oko nas je sve „objašnjeno“. Nauka je „razotkrila“ tajne, tehnologija je „pobedila“ daljinu. Nema više mesta za čudo, za ono neobjašnjivo koje zastaje dah. A bez tog čuđenja, bez trenutka u kome osetimo da postoji nešto veće od naše svakodnevnice, život može postati samo niz zadataka i brige. Srce, stvoreno za horizonte beskraja, skučeno je u kutiji „onoga što se može dokazati“.
Ali šta ako, ipak, postoji pukotina u tom našem „objašnjenom“ svetu? Šta ako nebo zaista može da se otvori?
Znak na nebesima, zov u srcu
Dan je dan kada Crkva podseća na događaj koji je probio tamu, pre više od hiljadu i po godina u Jerusalimu. Nije to bio običan dan. Bilo je vreme kada je istina o tome ko je Hristos – da nije samo veliki čovek, već Sam Bog sa nama – bila na udaru. Sumnja se širila kao magle. Crkva je plovila kroz nemirne vode nesigurnosti i razdora.
I baš tada, u tom mučnom jutru, oko devet sati, desilo se nešto neočekivano, nemoguće, nezaboravno. Nebo iznad Jerusalima nije samo posivelo ili razvedrilo se. Otvorilo se. I na tom otvorenom nebu, javio se Krst. Nije bio od drveta, niti od svetla koje poznajemo. Bio je satkan od neke nezemaljske svetlosti, sjajnije od sunca usred dana. Prostirao se preko celog grada, od mesta raspeća do Maslinove gore, kao neki nežni, ali moćni zagrljaj nad zemljom. Njegova lepota, kažu svedoci, bila je kao najsjajnija duga, ali sa snagom koja nije dolazila samo od boja, već od samog prisustva.
I ljudi su stajali. Zastali u svojim poslovima, izašli iz kuća, sa trgova. Nisu ih terali. Nisu se okupili iz straha ili znatiželje za nekom zabavom. Sakupili su se spontano, kao jedno more različitih lica – hrišćani, Jevreji, oni koji nisu verovali ni u šta – svi zajedno, pod jednim nebeskim znakom. I osetili su nešto duboko, lično. Osetili su da ih je pogledao Onaj Koji ih je stvorio.
Taj trenutak nije bio samo prizor. Bio je preobražaj. Mnogi su tada shvatili. Mnogi su našli put do Hrista. Mnogi su prvi put u životu osetili da vera nije samo priča koju su čuli, niti pravilo koje treba slediti, već živa, pulsirajuća sila. Snaga koja menja. Ljubav koja se pokazuje – ne rečima, već delom, znamenjem na nebu.
Zašto baš tada? Zašto nama danas?
Možda se pitamo – zašto je Gospod poslao takav znak upravo tada? Možda zato što je srce ljudi bilo ranjeno sumnjom, a Crkva iskušavana. Možda je taj Krst bio Nebeski Putokaz, Zastava nade podignuta usred oluje. Nije to bio mač da pobedi neprijatelje, već svetlost da osvetli put zbunjenima. Nije došao da nametne, već da pozove. Da uveri.
Iako danas nemamo taj veličanstveni prizor na nebu nad našim gradovima, mi i dalje možemo da vidimo Krst. Ne očima tela, već očima srca. Jer i danas, baš kao i tada, svet oko nas se koleba. Sumnje se šunjaju u našem umu, a „jeresi“ nam ne dolaze u obliku teoloških rasprava, već kao tihe, podmukle laži koje nam šapuću: „Nema smisla“, „Nikoga nije briga“, „Čovek je sam, sve je dozvoljeno“.
Ali upravo u toj buci, u tom haosu, Krst ostaje odgovor. Ne kao simbol patnje radi patnje, već kao znamenje ljubavi koja ide do kraja. On je otvoren zagrljaj, vrata života širom otvorena – čak i za onog poslednjeg, čak i za onog ko nikad nije verovao, ali u poslednjem trenutku oseti nešto duboko u duši. Krst stoji iznad vremena, ne kao prekor za naše greške, već kao neugasiva nada.
Gde vidimo Krst danas?
On se ne pojavljuje na naslovnim stranama. Njegov sjaj je nežan, tih, primetan samo za onoga ko hoće da vidi.
Vidimo ga u drhtavom glasu čoveka koji prvi put posle mnogo godina šapuće „Oprosti“.
Vidimo ga u plamenu sveće koja gori u crkvi u gluvo doba noći, dok suza klizi niz lice.
Vidimo ga u ispruženoj ruci sveštenika koji prihvata teret tuđeg srca na ispovesti.
Vidimo ga u nežnoj snazi majke koja moli nad uzglavljem bolesnog deteta.
Vidimo ga u hrabrosti da se oprosti kad najviše boli.
Vidimo ga u tihom istrajavanju onoga ko se drži svetla, čak i kada ga tama guta sa svih strana.
Da, Krst se pojavljuje i danas. Ali tiho. U dubini srca.
Poziv na buđenje
Današnji dan, praznik pojave Časnog Krsta, nije samo podsećanje na nešto što se davno desilo. To je poziv. Poziv da zastanemo. Da podignemo pogled sa ekrana, sa briga, sa trke. Da se pitamo – šta bih ja osetio tog jutra u Jerusalimu? Da li bih prepoznao taj znak?
I, još važnije: da li danas prepoznajem čudo kada mi se tiho dogodi? U susretu? U neočekivanoj milosti? U osećaju da nisam sam?
Crkva nas ne zove da verujemo u bajke. Zove nas da otvorimo oči za stvarnost koja je veća od onoga što vidimo na površini. Stvarnost koja deluje i danas. Zove nas da dođemo, ne iz navike ili obaveze, već da se sakupimo pod tim večnim Znamenjem – ne kao pred nečim što uliva strah, već kao pred Izvorom svetlosti koji nam očajnički treba.
Jer nebo nije zatvoreno. Mi smo ti koji ponekad zatvaramo oči.
Neka nam ovaj praznik, dan pojave Časnog Krsta, bude prilika da ih otvorimo. Da vidimo Ono što nikada nije nestalo – Svetlost koja i danas silazi, tiho kuca na naša srca i zove nas na život.
Amin.
