Kada se sve uruši, kada ne ostane ništa što je nekad činilo život, tada se pokazuje u šta je čovek zaista verovao. Nije vera ono što se ispoveda u danima svetlosti, već ono što ostaje kada sve utone u tamu. U tišini stradanja rađa se dublje razumevanje – ne kroz odgovore koje dobijamo, već kroz poverenje koje odlučujemo da damo. Ne pobeđuje onaj ko sve razume, već onaj ko i u tami ostaje okrenut licu Božijem.
„Gospod dade, Gospod uze, neka je blagosloveno ime Gospodnje.“
Ove reči, izgovorene u trenutku najveće lične tragedije, nisu samo molitva jednog čoveka – one su prozor u jedan drugi svet, onaj u kom bol nije besmislen, gubitak nije kraj, a smrt nije poslednja reč. U njima se susreću čovek i Bog, suza i vera, pitanje i tišina. To je rečenica koja odzvanja kroz vekove, i u kojoj svaki čovek – ako se usudi da je zaista čuje – može da nađe sebe.
U vremenu kada smo navikli da sve merimo korisnošću, logikom, osiguranjem i kontrolom, rečenica „Gospod dade, Gospod uze“ deluje kao kamen spoticanja. Zar nije strašno i nehumano tako govoriti? Zar nije pasivno, čak i nepravedno, prihvatiti gubitke bez otpora? Ali upravo tu počinje velika tajna vere: ne u odsustvu stradanja, nego u načinu na koji čovek prolazi kroz njega.
Jer, ako Bog postoji, onda ništa nije slučajno. Ako Bog voli čoveka, onda i bol ima smisao. Ako Bog vodi naše živote, onda i kad uzme – On ne uništava, već preobražava. Vera ne znači samo hvaliti Boga kad daje, već i kad uzima – ne zato što smo slepi, već zato što vidimo dalje od trenutnog bola.
I tu na scenu stupa jedan čovek – čovek koji nije samo simbol, već živi svedok tog paradoksa: stradanja koje rađa dublju istinu. Taj čovek je Sveti mnogostradalni Jov.
Šta znači stradati, a ostati čovek?
Jov nije bio siromašni podvižnik u pustinji, niti mučenik gonjen zbog vere. Bio je bogat, ugledan, okružen porodicom, slugama, imanjima. I iznad svega – pravedan. U jednoj rečenici se kaže da je bio „čovek neporočan, pravedan, koji se bojao Boga i klonio zla“. Ne kaže se da je bio savršen, ali da je bio bogobojazan. Jov je živeo pun život – i sa puno vere.
I upravo zato je mogao biti ispitan. Stradanje pravednika je sablaznilo mnoge. Ali u tome je suština – da pravedni strada, ne kao kazna, nego kao dokaz vere. U nebeskom razgovoru između Boga i satane, postavlja se pitanje koje i danas nosi svu dramatiku ljudskog postojanja: „Zar Jov uzalud poštuje Boga?“
Drugim rečima: da li čovek voli Boga samo kad mu sve ide dobro?
Odgovor na to pitanje Jov daje ne rečima, već svojim životom. U jednom danu gubi sve: imanje, sluge, decu. Ali ne gubi Boga. A onda dolazi i bolest, čirevi, samoća, ruganje, teške reči prijatelja koji više optužuju nego što teše. Ali ni tada Jov ne pohuli. On ne traži objašnjenja – traži Boga. On pita, plače, čak se i žali, ali ne odustaje. I time pobeđuje.
Jov je, u stvari, arhetip čoveka koji prolazi kroz duboku tamu, ne da bi se izgubio u njoj, već da bi u njoj našao svetlost koju ranije nije potpuno video.
Mi često stradanje vidimo kao znak Božje kazne ili odsustva. Ali kod Jova učimo da je stradanje – ispit vere. Ne zato što Bog uživa u našoj patnji, nego zato što samo u ognju čovek saznaje šta u njemu zaista gori. Ono što je površno – izgoreće. Ono što je duboko – pročistiće se.
Sveti Jov je stradao kao pravednik. Ali time je dao nadu svima koji stradaju, a nisu krivi. Njegov život je odgovor na pitanje mnogih: Zašto ja, Gospode, kad ništa nisam zgrešio? Jov pokazuje da ponekad nije potrebna krivica da bi došla nevolja. Ali u toj nevolji čovek se može približiti Bogu više nego ikada.
On nas uči da se Bog ne meri po tome koliko nam je života ulepšao, nego koliko smo Ga držali za ruku i kad se sve ruši.
Prijatelji koji ranjavaju, reči koje ne leče
Posebna bol u Jovovom stradanju nije samo u gubicima, već u reakciji okoline. Njegovi prijatelji, umesto utehe, donose optužbe. Kažu mu da je morao zgrešiti, jer Bog ne kažnjava bez razloga. U njihovim rečima vidimo i našu savremenu tendenciju: brzo sudimo, lako nalazimo objašnjenja, utehu zamenimo osudom.
Jov odbija taj uski pogled. On zna da Bog nije mehanički sudija koji svaku nevolju šalje kao odgovor na greh. On zna da je Božja pravda dublja, šira, tajanstvenija. Zato umesto da dokazuje svoju nevinost, on traži Lice Božje. I to je najdublja pouka: ponekad nije najvažnije da razumemo – nego da se predamo.
Na samom kraju biblijske Knjige o Jovu – dela Starog Zaveta koje opisuje njegovo stradanje i unutrašnju borbu – javlja se Gospod. Ali ne da objasni zašto je sve dopustio, niti da opravda Svoje postupke. Bog govori ne da bi rešio zagonetku stradanja, već da bi Jova i sve nas usmerio ka jednoj dubljoj istini: da čovek ne može sve shvatiti, ali može u smirenju sve položiti u Božje ruke.
Kroz naizgled strogo, ali duboko smireno pitanje: „Gde si bio kad sam zemlju osnivao?“ Bog Jovu otkriva širinu stvarnosti koju ljudski um ne može obuhvatiti. To nije poniženje čoveka, već poziv na poverenje u Onoga koji zna više. I Jov prihvata. Ne zato što je dobio sve odgovore, već zato što je doživeo susret. „Do sad sam samo slušao o Tebi, a sada Te moje oko vidi“ – govori čovek koji više ne traži logičko objašnjenje života, već se predaje Živome Bogu.
To je tajna vere: ne u tome da sve bude jasno, već da u tami pronađemo Ruku koja nas vodi. Vera više nije samo znanje – postala je susret. A to je najveći blagoslov koji čovek može dobiti.
Poruka nama: Blagoslov u bolu
Danas, više nego ikad, ljudi traže smisao u patnji. Bolesti, smrti, gubici, razočaranja, ekonomska nesigurnost, tuge bez objašnjenja – sve to nosi sličnu težinu kakvu je nosio Jov. Ljudi traže Boga, ali često očekuju od Njega da bude čarobnjak, a ne Otac. Da daje, ali ne i da uzima.
Sveti Jov nas uči da i uzimanje može biti put davanja. Da je Bog i u tišini, i u gubitku, i u bolu. Da i kad se sve oko nas sruši – možemo ostati u molitvi: „Neka bude blagosloveno ime Gospodnje od sada i do veka.“
On je svetitelj kome se ne molimo samo kad nam je dobro, nego i onda kad ne znamo šta da kažemo. On je svetitelj koji razume bol, koji poznaje duboku tugu, ali koji svedoči da se i iz pepela može uzdići čovek – ne svojom snagom, već Božjom milošću.
Crkva ne slavi Jova kao poraženog, nego kao proslavljenog. Posle svega, Bog mu vraća više nego što je imao. Ali ne samo materijalno. Jov je postao simbol, putokaz, ikona vere koja strada, ali ne odustaje. On je most između čoveka koji pati i Boga koji sluša.
I danas, kad slavimo Svetog Jova, neka to ne bude samo spomen na jednog starozavetnog pravednika, nego lični poziv svakome od nas. Jer svako će jednom doći do svog pepelišta. Ali pitanje je: hoćemo li tada moći da kažemo: „Gospod dade, Gospod uze, neka je blagosloveno ime Gospodnje“, i da, poput Jova, ne ostanemo samo na rečima koje smo čuli o Bogu, nego da Ga susretnemo u dubini srca — u tišini, u bolu, u veri.
