Iako se brzo živi, iako ljudi mnogo i naporno rade i umaraju se te su zbog toga nisu u mogućnosti da se posvete molitvi odvojivši deo dana za nju, ipak se može obratiti kojom molitvenom rečju Gospodu. U vožnji, pri fizičkom radu, pred ulazak pacijenta u ordinaciju, pred razgovor sa pretpostavljenim ili potčinjenim, pred strojem vojnika… U svakom poslu moguće je pronaći taj maleni prostor za susret sa Njim. Svako može da nađe svoje reči, svoje vreme i svoj način za razumno služenje Bogu.
„Posao mi oduzima sve vreme i svu snagu. Kad da se molim? Po čitav dan sam u trci i jurnjavi. Jedino nedeljom mogu da se naspavam.“
Čuo sam takve priče. Verovatno ste i vi. I moramo se složiti s tim da je mnoštvo naših ljudi pritisnuto ispraznošću i zaradom. Naizgled, stvarno nemaju kad da se mole. Sveto delo – učestvovanje u službama i služenje Bogu – nužno se zanemaruje i zakržljava. Zatim ceo život kreće ukrivo, ne ide pravo, već postrance. Očigledno je da treba tražiti izlaz i on je moguć u vidu spajanja rada i molitve.
Naravno, ništa ne može da zameni nedeljnu Liturgiju. Ali svakodnevni poslovi se svakako mogu mešati i rastvariti molitvom. Sam rad može postati analog molitve i sveto delo. Videli ste (u filmovima, a možda i u životu), kako ljudi pljunu u šake pristupajući poslu. Ovo pljuvanje ima ritualni karakter. Ranije su svi hrišćani prali ruke pre nego što kroče u crkvu. Nekada su svi podizali ruke u molitvi i trebalo je da one budu čiste. Kod katolika i dan-danas u svakoj crkvi na ulazu postoje specijalne posude s vodom u kojima bogomolnici pokvase prste kad ulaze u hram. Kod nas sad samo sveštenici peru ruke pre službe. U pravoslavlju samo oni danas uznose ruke pred Bogom. Ali tradicionalno pljuvanje u šake pre nego što se čovek prihvati lopate ili sekire označava pranje ruku pre svetog dela. Zato što je rad analog molitve. Uzgred rečeno, naši preci su pre nego što se prekrste duvali ili simbolično pljuvali u prste što takođe simbolično predstavlja pranje. Podjednako je sveto raditi i razgovarati s Bogom. Možemo učiti da sjedinjujemo ove dve stvari.
Ima poslova uz koje čovek može da se moli. To su svi mehanički poslovi poput kosidbe, ljušćenja krompira, okopavanja leja ili drugi monotoni poslovi koji se obavljaju automatski i pored kojih je um relativno slobodan. Svaka kratka molitva: „Isuse, Sine Božiji, pomiluj me,“ „Bogorodice Djevo“, „Bože, očisti mene grešnog,“ ili druge umesne su i ne ometaju rad. Ruke rade, a um se moli. Upravo da bi čovek koji se moli bio oslobođen nužnosti da otvara molitvenik, da čita reči iz knjige, tekstove mnogih molitava treba da nauči napamet. Odlomci iz Jevanđelja i Davidovi psalmi treba da postanu naša svojina, treba da pripadaju našem sećanju, a ne samo da budu sadržaj knjiga koje čitamo. Tada ćemo moći da nasladimo ili da ojačamo dušu molitvom i dok čekamo u redu, i dok se vozimo prevozom, i kad idemo u sportsku salu. Mnogi iz prakse znaju ovu tajnu molitvenog stajanja pred Bogom dok se bave najrazličitijim poslovima koji naizgled ne pogoduju molitvi.
Želeo bih da ulazim vozilo gradskog prevoza za čijim volanom se tajno moli vozač. Njegov um će se baviti korisnim stvarima i neće morati da uključuje „Šanson“ ili „Radio Daču“, i da maltretira uši putnika. Pritom će voziti pažljivije, pošto ime Božije čoveka u čijem se umu nalazi čini odgovornijim i sabranijim. Želeo bih da mehaničar u servisu menjajući točak na mojim kolima ili popravljajući njihov motor, ne psuje, i ne zvižduće sebi pod nos, već da povremeno u umu prizove ime Božije upomoć. Kad ulazim u kafić ili restoran hteo bih da se nadam da kuvar koji mi sprema jelo ne namiguje kelnerici i ne priča joj vic, već se seća Boga dok radi i moli Mu se.
Možete misliti da je to san i fantazija, ali ću vam reći da nije ni jedno, ni drugo. To je sasvim moguća realnost. Njeno odsustvo u našem životu ili (reći ćemo) vrlo retko prisustvo zavisi samo od malog broja bogomolnika koji teže tome da služe Bogu na svom malom mestu. Ovo delo zavisi samo od naše volje, pošto niko nema vlast da nam naredi o čemu ćemo razmišljati dok obavljamo svoj posao.
Nemaš vremena ili snage da odeš na bdenije. Slažem se. Ali uvek imaš i vremena i snage da usred svakodnevnog posla izgovoriš napamet „Pomiluj me, Bože“. Radi se samo o želji. I ovu želju treba da podstičemo u ljudskim dušama, podsećajući ih i učeći da prizivanje Boga u molitvi i slovesnom služenje Njemu, u suštini ne ometa ništa osim rasejanosti i maloverja.
Posebno treba nešto reći o ljudima koji se bave umnim radom. Ako radnik koji nešto malteriše može da se moli dok radi, učitelj koji proverava sveske ne može. Njegov um je zauzet. Isto tako je zauzet um dispečera na aerodromu ili sistemskog administratora u firmi. Svi oni čiji um je na poslu vrlo zauzet treba da se mole pre početka posla. Upravo oni treba da dunu u prste, prekrste se ili da pljunuvši u šake, sednu za tastaturu. Ovakvih poslova ima sve više i više.
Posao postaje mehanički i automatski, a čovek se pretvara u dodatak složenim mehanizmima. On i sam rizikuje da se vremenom pretvori u robota ili u kompjuter na radost futurologa i holivudskih režisera. I da bi ostao čovek treba da se moli. Mašina prestiže čoveka po produktivnosti, mašina se neće umoriti i neće zaspati. Ali se nikad neće obratiti Bogu sa zahvalnošću ili molbom za pomoć, a čovek to treba da čini.
Napokon, ima i onih koji ne rade s ciglom, ili s glinom, ili s fajlovima i gigabajtima, nego s ljudima. Činovnik, administrator, šef, lekar, sudija, menadžer. Ovi ljudi razgovaraju, ubeđuju, grde, mole, insistiraju, pišu zapisnike i rezolucije. Oni drže sastanke, ispituju (islednici), objašnjavaju (učitelji) i tako dalje. Ovu višemilionsku vojsku odgovornih radnika možemo podsetiti na primer atonskog starca Siluana. On je, svakodnevno opšteći s desetinama radnika u manastiru, odredio sebi za pravilo da nikad ne započne razgovor sa čovekom pre nego što se kratko pomoli za njega. Formalno to nije teško, ali od čoveka zahteva pravu veru i ljubav prema ljudima.
Recimo, direktor škole poziva roditelje učenika-mangupa koji je namučio čitavo odeljenje. Ako su već stigli pred njegov kabinet pravo je vreme da se pomoli Bogu govoreći: „Gospode, pomozi mi da kažem pravilne reči. Nauči me kako da postupim. Daj mi čvrstinu ako je potrebna čvrstina. Daj mi samilost, daj mi razum.“
Očigledno je da reči mogu biti najrazličitije. Međutim, potrebna je sama molitva. Isto tako doktor na prijemu govoreći sledećem pacijentu: „Uđite!“ može da se pomoli za njega u sebi. Ni načelnika niko ne sprečava da čini isto to na dan prijema. Ni šefa kad su radnici u pitanju. Ni komandira za vojnike. Dalje možemo nastaviti u istom pravcu. Uzgred rečeno, Suvorov je pre svih nas rekao vojnicima da „bez molitve ne pune puške. Čim čovek pogleda kakve su osobenosti života dizaličara, vozača kamiona na dugim maršrutama, taksista i prodavaca, vidi da svako može da nađe svoje reči, svoje vreme i svoj način za razumno služenje Bogu. I tada će čoveka koji se moli u toku posla obavezno nešto početi da vuče u hram. Mala molitva koju tvori u svetu, povući će čoveka u Dom Molitve, u sveti hram na Liturgiju. Čovek će osetivši silu molitve i njenu slast poželeti da ode na mesto gde je sve sazdano za molitvu i sve odiše molitvom.
Jer, kako ko živi, tako se i moli. I ako živimo bez molitve, duša nas ne zove u hram u svetu nedelju. Nema žudnje. Krila su potkresana. Na duši je kiselo i dosadno.
Svi treba da se mole. To je zajednički trud svih vernih duša. Svuda treba da se molimo, odnosno, na poslu i na odmoru. Ukoliko je moguće, uvek treba da se molimo. To nije lak posao, ali plodovi koje od njega očekujemo jesu preobražaj svakodnevnog života iz teške i monotone službe u služenje Bogu. I to je, naravno, čovekova unutrašnja promena. Njegov srčani prelaz iz stanja sina ovoga veka u stanje sina Carstva. Sin Carstva nikad neće reći: „Kad da se molim? Sve vreme radim.“
Kod njega molitvu i posao ne deli provalija, već on i jedno i drugo obavlja pred licem Božijim, u slavu Božiju i silom Božijom.
Protojerej Andrej Tkačov