Braćo!
Neka mi bude dozvoljeno da ovoga puta zadržim vašu pobožnu pažnju na jednoj veoma čestoj poseti Božijoj – telesnim bolestima koje veoma često snalaze nas i naše bližnje. Duša čoveka, čak i onog koji je ubeđeni i revnosni hrišćanin, pod ovim teškim bremenom spremna je da padne i da ropće.
Bolest koja ga je snašla poražava ga svojoj iznenadnošću, smućuje ga i uznemirava; on u njoj vidi puku fizičku slučajnost, prekoreva prirodne zakone i lekare koji ne mogu pronaći njen izvor i pomoći mu, i svi su oko njega krivi za patnju koja ga je zadesila. Savest bolesnika je većinom mirna, on ne pomišlja da potraži uzrok svoje nemoći, ne želi da u bolesti vidi isceliteljsku silu za svoju ohladnelu dušu. Možda i među vama, slušaocima i bogomoljcima ovoga svetoga hrama, ima nekoga ko će prepoznati sebe u ovom opisu ljudske duše. Potrudimo se da pronađemo koreni uzrok bolesti.
Uzrok bolesti nalazi se u samom čoveku; on sam na sebe navlači ovu ili onu bolest. Bolest svake vrste jeste kazna koju čovek privlači sopstvenim gresima, ili pak Sam Gospod pravednim sudom Svojim kažnjava čoveka za njegove poroke – kaznom koja se i u ovom slučaju pokazuje kao milosrđe: „Kad nas sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svetom“ (1. Kor. 11, 32).
Bolest, ako se na nju gleda sa bogoslovske tačke gledišta, jeste veliko dobročinstvo za čoveka; ona ispravlja njegove loše navike, sprečava opasnost i zlo ka kojima ga vode njegovi poroci. Bolest daje mogućnost čoveku da se udubi u saznanje svojih grehova i da smiri svoju gordu i neobuzdanu prirodu.
Verovatno ste imali prilike da vidite čoveka cvetnog zdravlja, punog snage, koji nikada nije znao šta je lek. Retko ko od takvih ljudi zahvaljuje Bogu na Njegovom milosrđu. U većini slučajeva, krepko zdravlje daje povod za samoobmanu, gordost, egoizam, zaboravljanje Boga i vezanost za zemaljski i materijalni svet. Slična pojava se može uočiti i među nama koji se trudimo da ugodimo Bogu. Na primer, vazduh koji nas okružuje ne vidite i ne osećate, ne razmišljate šta bi bilo sa vama da ga nema, i ne uznosite svoje blagodarne molitve Bogu za to veliko dobročinstvo, misleći da vazduh postoji sam po sebi, bez svog Prvoizvora. Isto tako i čovek, pun snage i zdravlja, misli da se početak njegovog života nalazi u njemu samom, da nikome ništa nije dužan i da svoj život može usmeravati kako mu se prohte, te da za njega višeg autoriteta nema.
Nasuprot tome, bolestan čovek, prikovan za samrtni odar, sa nadom traži pomoć od Boga, shvatajući uzrok svoje bolesti i ne videći ga ni u kome drugom i ni u čemu drugom do u svojim porocima. Kada ozdravi, on dugo ne može zaboraviti Božije dobročinstvo i ne pomišlja da je ikada on sam bio izvor svog života i zdravlja.
Čim se čovek pogordi, tonući u gordosti i samoobmani, neophodno je Božije urazumljenje. I eto, Gospod rasejava privid ljudskih naslada, šalje bolest koja u korenu ubija svaku gordost i obmanu. Bolest je najbolji način da se čovek urazumi; ona ga budi na ivici propasti i bezdana u koji se strmoglavo kotrlja niz cvetnu i prijatnu padinu, gde bi našao sebi večni potok mraka i muka, da ga bolest nije zaustavila. Čovek, čak i da je ateista, prikovan za samrtni odar, shvata svoju slabost, vidi svu nemoć ljudi i lekara da mu pomognu; u medicinu se razočarava, i tada pribegava Onome Koji je za sva vremena iscelio i spasao čovečanstvo koje veruje u Njega od greha, prokletstva i smrti.
Dolaze mu na um spasonosne misli. On shvata koliko se surovo prevario u svojim nadama i planovima da uredi svoj život mimo Onoga Koji je Jedini Put, Istina i Život. Ogorčen na samog sebe, spreman je da izrekne prokletstvo na ceo svet sa svim njegovim prelestima; shvata da je sve to bila taština nad taštinama; shvata da, ako se zemaljski život završava smrću, smrt, sa svoje strane, vodi ka životu – životu neuporedivo boljem, tihom i spokojnom, gde neće biti ni jauka, ni bolesti, ni patnje, ni uzdaha, gde caruje večno blaženstvo; on je (smrt) nalazi kao tiho pristanište, uređeno na burnom moru života.
Ali, možda biste hteli da me pitate: ako je takav cilj bolesti, ako ona ispravlja grešnike, zašto se ona šalje ljudima pravednog i besprekornog života?
Da, na prvi pogled to izgleda nesvrsishodno i nerazumljivo. Ali, sačekajte sa zaključkom. Odakle znate da je čovek, koji naizgled vodi pravedan i besprekoran život, zaista takav i da je njegov život ugodan Bogu? Nema čoveka na zemlji koji bi moogao reći: „Ja sam pravedan“, a ako takvog ima, on je pao u samoobmanu. Čovek, „makar i jedan dan živeo na zemlji“, sagrešio je. Većina religioznih ljudi osetila je na sebi karajuću ruku Božiju ili su, u najmanju ruku, bili svedoci i očevici takve pojave. Srećan je onaj bolesnik koji se i na samrtnom odru uveri da bolest ne dolazi od prirodne ljudske slabosti, već da je šalje Bog kako bi ga posle iskušenja vratio na spasonosni put. Srećan je onaj bolesnik koji i u dugotrajnoj bolesti i patnjama vidi milujuću ruku Božiju i sa sinovskom pokornošću podnosi nevolju koja ga je snašla, svestan da ju je potpuno zaslužio.
Gospod je mnogomilostiv i brzo uslišava molitvu. Na samrtnom odru čovek za kratko vreme može stići da donese plodove pokajanja, da dobije isceljenje duše svoje, a često i tela, i da potom postane propovednik pokajanja. Radosna pojava u životu bolesnika jeste kada pozove sveštenike radi molitve. „Molitva vere će spasti bolesnika, i podignuće ga Gospod; i ako je grehe učinio, oprostiće mu se“ (Jak. 5, 15), govori sveti apostol Jakov. Molitva krepi bolesnika, podstiče ga da misli o Bogu i da svoju nadu u srećan ishod bolesti položi na Onoga Kome pripada život čoveka.
Tužnu sliku predstavlja suprotna pojava. Bolesnik oseća potrebu da nekoga voli, ali takođe oseća da su ga svi napustili, da nikoga ne zanima, a nedostaje mu vere da zavoli Onoga Koji u Sebi sadrži istinsku Ljubav. Otuđen od Boga, on ponovo teži ka zemlji, ka onim stvorenjima koja je malopre prezirao, a možda i proklinjao, ka onima koji su ga juče prepustili na milost i nemilost sudbini. Ne nalazeći za sebe tiho pristanište na nebu, on teži ka zemlji, u čiju se hladnoću i ravnodušnost uverio, ali ipak ostaje sav obuzet sujetnim zemaljskim računima, a o nebu i ne pomišlja.
Druga je stvar čovek koji je hrišćanin ne samo po imenu, već mišlju i delom. On još dugo pre predsmrtne agonije zaboravlja na zemlju, duhom se potpuno prenosi na nebo; on oseća da nije od ovoga sveta, u kome ima toliko prevrtljivosti, nepostojanosti i izdaje. On veruje da je čovek uopšte, a tim pre hrišćanin, stvoren za nebo, da je njegov boravak u ovoj dolini smrti i plača, patnji i bolesti, kratkotrajan. On veruje u večne stanove Oca Nebeskog, kuda ne mogu ući ni zlo, ni greh, ni sama smrt. I eto, on na samrtnom odru tone u okean pokajanja, podiže svoju slabu, drhtavu ruku i osenjuje sebe znamenjem Životvornog Krsta Hristovog, žudeći samo za jednim – da se razreši od tela i sjedini sa Hristom. Njega smrt više ne plaši; on u njoj ne vidi zakletog neprijatelja koji želi nasilno da ga liši zemaljskog života, već dobrog gosta na čijim će krilima biti odnesen u naručje verujućih praotaca, u rajska naselja. On je spreman da zajedno sa ljubljenim učenikom Spasiteljevim, Jovanom Bogoslovom, usklikne: „Da, dođi, Gospode Isuse!“ (Otkr. 22, 20).
Kraj odra bolesnog verujućeg hrišćanina možemo se naučiti hrišćanskom trpljenju. On ne trpi zato što nije u stanju da pomogne sebi; on ne priklanja glavu zato što je Bog despot i što bi protiviti Mu se značilo ustati protiv Njega, i to ustati uzalud. Ne, on se sa sinovskom predanošću i ljubavlju klanja pred voljom Božijom, jer je uveren da je ta volja premudra i da ga vodi ka blaženstvu. Neka su surove posete Božije, neka svakim danom malaksava u telesnim patnjama, on u tim patnjama vidi zalog ljubavi i milosrđa Gospodnjeg. Iz grudi koje gore u plamenu bolesti otima se uzdah zahvalnosti i nade u milosrđe Božije i u budući blaženi život koji je On pripremio. Verujući hrišćanin za trpeljivo podnošenje svojih patnji zahvaljuje samo Bogu, svestan da ni pri najvećoj snazi i zdravlju ne bi mogao podneti poslato iskušenje, već bi pao u čamotinju, a često i u očajanje; on veruje da ga krepi blagodat Božija. Telo strada – duša se raduje, telo je nemoćno – duh je bodar, i on sred nevolja i trnja nevolja pronalazi dragoceni cvet hrišćanskog trpljenja.
Braćo! Doći će čas – pre ili kasnije, ali će doći – kada će bolest i tuga stati pred nas i svakom od nas reći: „Došao je tvoj red“. Da nas taj čas ne bi zatekao nespremne, naoružajmo se hrišćanskim trpljenjem. Ali, da bi svako razumeo i mogao da razlikuje istinsko, hrišćansko trpljenje od lažnog, filosofskog ili, što je isto, paganskog, poslušajte šta se naziva istinskim hrišćanskim trpljenjem.
Pitanje trpljenja bilo je poznato još starom svetu. Rimski i grčki filosofi savetuju čoveku da u danima tuge, patnje i bolesti traži „razonodu i rasejanost“ – po Epikuru, ili „potpunu ravnodušnost“ – po stoiku Zenonu. U svojim školama savetovali su „zabavljati se“ i „očvrsnuti“ (postati neosetljiv). Ovi filosofi nisu znali za drugi način; „razonoda“ i „okamenjenost srca“ – to je bio njihov jedini pristup patnjama i bolestima.
Uporedite učenje ovih filosofa sa jevanđeljskim učenjem, to jest sa učenjem Hristovim, i videćete šta je hrišćanstvo dalo čovečanstvu i u ovom pogledu. Zavirite u Jevanđelje, uverićete se u to i sa još većim strahopoštovanjem odnosićete se prema njegovom učenju. Istina, Jevanđelje nam nije izložilo učenje o tuzi i patnji na jednoj određenoj stranici ili poglavlju; ono je rasuto po celom Jevanđelju, kod svih četvorice jevanđelista i u apostolskim poslanicama. To je sasvim prirodno i razumljivo. Jevanđelje nije imalo za cilj da svoje učenje izloži kao filosofski sistem, jer je Sam Hristos bio daleko od toga. Sve što je zapisano u Jevanđelju i poslanicama, On nije rekao u jednom danu ili na jednom mestu, već u različita vremena i na različitim mestima, raznovrsnim slušaocima.
Tuga ili žalost, prema Svetom Pismu, nije pojava u prirodi stvari i nije posledica prvobitne volje Tvorca. Poznato je da su u davna vremena uzrok tuge ili žalosti videli u poremećaju organskih ćelija materije, koja je, po filosofu Platonu, izvor svakog zla; ili je to uslov privremenog, konačnog stvorenja, po svojoj prirodi osuđenog na patnju i tugu sve dok ne uroni u beskonačnost, kako su učili indusi. Odatle proizilazi da je tuga ili žalost, po učenju drevnih filosofa i mislilaca, nešto kobno, slučajno, dok je po učenju Svetog Pisma, tuga i žalost – nered.
U početku nije bilo tako, u početku je vladala čudesna harmonija, sve je bilo dobro i prekrasno, Bog nije želeo tugu i žalost. On ih je mrzeo. Tuga i žalost su neizbežna i direktna logička posledica onog lažnog položaja u koji je čovek stao u odnosu prema svom Tvorcu Bogu. Čovek je sam na sebe navukao tugu i žalost. On se pogordio i postao drzak prema svom Tvorcu i time je osudio sebe na patnju. Da je odnos čoveka prema njegovom Tvorcu ostao normalan, to jest onakav kakav je trebalo da bude – slobodno potčinjavanje u ljubavi i sinovskoj predanosti svom Tvorcu – vladali bi red i harmonija, a tuge, žalosti i patnje bile bi nepoznate. Ne bi se toliko hiljada vekova čuli jauci i vapaji, ne bi bilo bolesti i bolnica. Stvorenje je ustalo protiv Tvorca, stvorenje je pretpostavilo sinovskoj ljubavi i poslušnosti – pobunu i neposlušnost, a posledica toga su tuge, žalosti, patnje i bolesti. Zar je i moglo biti drugačije? Čovek – stvorenje iz neprijateljskog tabora, u koji je stao u odnosu prema svom Tvorcu – izazvao je umesto blagoslova – prokletstvo, umesto blaženstva – tugu, patnju i bolesti.
Greh – to je uzrok svih patnji, bolesti i smrti. Greh rastrojava prirodu čoveka, njegovo telo, a rastrojstvo neizbežno vodi ka patnjama i bolestima, a ove pravo u smrt.
Mogli ste imati priliku da budete svedoci kakav se kontrast javlja kod različitih lica posle patnji i bolesti. Kod jednih one izazivaju smirenje, kod drugih – revolt; pokajanje – ili okorelost; blagoslov – ili prokletstvo. Imamo primer u Jevanđelju. Setite se prizora sa Golgote. Dva razbojnika u isti čas, iz istih razloga, na isti način raspeta, ali jedan se kaje – i vrata raja mu se otvaraju, a drugi huli – i vrata pakla ga čekaju, spremna da pred njim zauvek zatvore sijanje svetlosti.
Verujući hrišćanski svet može se podeliti u dve kategorije. Prva kategorija smatra, ili bolje reći veruje, da je Bog nužno biće, Početak svih početaka i Tvorac, ali Ga ipak shvataju u smislu Ideje; za njih je On najviša Ideja, ali ipak samo Ideja. Druga kategorija veruje u Boga kao nepromenljivo biće, Početak svih početaka i Tvorca – Oca Nebeskog, ali uz to ova kategorija predstavlja Boga kao živog, Onoga koji promišlja o svetu. Glavno je što se ovim verovanjima pridružuje srdačna, religiozna vera, a to je najvažniji element u veri čoveka.
Veliki filosof Šlajermaher dokazuje: da bi verovanjima prve kategorije ljudi u njihovoj svesti postalo neophodno dodati i verovanja druge kategorije – to jest, da bi se prva kategorija ubedila da je Bog, pored toga kako Ga ona zamišlja, još i Bog živi i sveprisutni, koji promišlja o svetu i čoveku, i da pored toga što je najviša Ideja, On traži srdačnu i religioznu veru – potrebno je, po Šlajermaheru, da se oni osete u potpunoj zavisnosti od Boga. Samo sa svešću o zavisnosti rađa se religija. I prva kategorija putem bolesti i patnji, kao najboljim načinom, postiže ono što joj je neophodno i bez čega ne bi nosila karakter sledbenika Hristovih – a to je srdačna vera, vera religiozna. O tome možemo suditi po samima sebi. Mi sebe ne poznajemo ako nismo stradali; mi ne pridajemo ozbiljnu pažnju bolesti ako nismo okusili njenu gorčinu. Samo u stanju patnje i bolesti osećamo neophodnost Božije pomoći.
Ima ljudi kojima samo udar groma može probuditi savest, a ima i takvih čiju savest neće probuditi ni gromovi, ni munje, ni oluja, sve dok bolest ne stavi svoj pečat na njihovo gordo i neobuzdano telo. Ono što nisu mogli učiniti nikakvi saveti i dokazi, to će učiniti bolest i patnja. Bolest i patnja – to je ono što navodi usnulu savest čoveka na spasonosni put.
A pogledajte kakva čuda čine bolest i patnja u oblasti ljudskog srca. Onaj koji je ranije bio gluv za vapaje i jauke drugih, onaj koji nije čuo i nije video tuđe nevolje i patnje, iako je imao vid, taj postaje čovek – pobornik hrišćanskog milosrđa. I kojim putem? Kroz sopstvene patnje. Bio sam očevidac u jednoj od bolnica grada Kijeva, kada su pored moje sobe smestili jednog mladog, krupnog zemljoposednika. Prvog dana setio se raznih sirotišta, prihvatilišta i svima razdelio prilično velike sume novca. Raspitao sam se o njemu, i moj sused iz sobe mi je rekao da ga je znao kao čoveka srebroljupca. Razboleo se, patio je, i odmah pomislio da i drugi pate i da im je potrebna pomoć; slušao je o bolestima, ali ih nije video i nije ih iskusio, a sada je sam legao u postelju i osetio da nedaleko od njega postoje neke ustanove gde ljudi boluju i pate. Patnja – to je način da se naučimo sastradavanju sa drugima.
Hrišćanstvo nikada ne bi bilo hrišćanstvo da nije ovenčano stradanjem – stradanjem neuporedivo višim i strašnijim od našeg stradanja, stradanjem Bogočoveka na Golgotskom Krstu. To stradanje je osveštalo hrišćanstvo, oživotvorilo ga i za sva vremena ga postavilo iznad svih bivših i budućih religija. Stradanje rađa nadu u budući život. A ko je iskusio trenutke duševnih muka, ko je stradao, taj zna šta znači nada i kakav je stepen njene sile. Ko je zadovoljan svim, taj se ne nada, jer je zadovoljen dobivši sve ovde, na zemlji, a tamo, na nebu, ništa neće dobiti, jer se nije nadao. Patnje, kakve god bile, neće uplašiti verujućeg hrišćanina, jer on nalazi za sebe utehu u svom Spasitelju i Iskupitelju – Isusu Hristu.
Ne bi bilo neinteresantno saznati čime su se ljudi tešili u stanju bolesti i patnji pre Hrista. Ali, na veliku žalost, nisu ostali nikakvi podaci. Postoji, doduše, Senekino delo koje sadrži tri rasprave „O utehi“. Prva rasprava napisana je povodom smrti njegove majke Helvije, gde joj je Seneka predlagao da za olakšanje svoje tuge traži utehu u simpatijama ljudi i posmatranju prirode. Kao što vidite, o Bogu ni najmanjeg nagoveštaja. Druga rasprava napisana je za Polibija, koji je služio na carskom dvoru i kome je umro brat. I Seneka mu u svojoj raspravi savetuje da se uteši službom kod Cezara i odlikovanjima koja mu Cezar poklanja; i ovde se Bog ne pominje. I, najzad, treća rasprava – Marciji, gde Seneka savetuje jednoj majci koja je izgubila sina da se uteši primerom životinja. „Krave koje su izgubile telad“, piše Seneka, „ne muču više od jednog ili dva dana. Ptica kruži oko svog opustošenog gnezda sa zaglušujućim kricima, a posle nekoliko minuta se smiruje i leti kao i obično“ (Uteha Marciji, VII).
Eto vidite čime se tešio najbolji filosofski svet starine. Nismo li mi srećni posle toga što živimo u ovo blagodatno vreme, kada se Gospod Hristos i sada, kao i pre 20 vekova, obraća stradalnicima, nevoljnicima i onima na samrtnom odru: „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti“ (Mt. 11, 28) – „Ja ću vas utešiti, i vi ćete samo u Meni naći radost i utehu“.
Ti, kome je Gospod poslao iskušenje kroz telesne bolesti, budi jak i bdij, pozivaj crkvene sveštenike, oni će se za tebe pomoliti, i ako si sagrešio, Gospod će ti oprostiti grehe i podići te sa bolesničkog odra. Najvažnije ne zaboravljaj: sa iskrenim pokajanjem ispovedi grehe svoje duhovnom ocu i sa strahom i ljubavlju pričesti se Svetim Hristovim Tajnama, Njegovim prečistim Telom i prečistom Krvlju – eto ti leka kakvog je jedino ostalo u nasleđe Hristovim sledbenicima od njihovog Učitelja – Spasitelja.
Ako je Gospodu ugodno da te primi u bolji svet, onda sa ljubavlju i mirnom savešću idi u susret anđelu smrti, ne gubeći nadu da će te Gospod pomilovati zbog tvoje vere, dela pokajanja i milosrđa. A ako te Gospod ostavi u životu, onda ponovo stupi u život, ali pamti: „idi i ne greši više, da ti ne bude gore“ (upor. Jn. 5, 14). Neka ove reči uvek budu nerazdvojne od tebe, i prebroditi ovo podmuklo i burno životno more neće ti biti teško.
Neka bolest, napuštajući dom tvoj, odnese sa sobom sve poroke i grehe, i tek tada će isceljenje biti pravo isceljenje. Tada ćeš moći zajedno sa Davidom uskliknuti: „Pre nego što stradah, ja zabludeh, a sada reč Tvoju čuvam“ (Ps. 119, 67). Po isceljenju udvostruči svoj oprez i bdenje pred lekarima tvoje duše, da ovo poslednje ne bude gore od prvog. Ugledaj se na isceljenog u banji Vitezdi i, idući kao prvu dužnost u hram, tamo ćeš naći Isusa, tvog Spasitelja i Iscelitelja; tamo Mu prinesi blagodarnu molitvu, ispričaj svetu o čudu koje se dogodilo, kao što je to učinio isceljeni u Vitezdi, objavivši svim svojim sugrađanima kako ga je Isus iscelio. Neka te sačuva Gospod da ne ličiš na uzetoga ili na one gubavce koji po isceljenju nisu pomislili da se vrate sa zahvalnošću, i za koje je ožalošćeni Gospod pitao: „A gde su devetorica?“ (Lk. 17, 17).
Živite i koristite život, ali život u Bogu, a ne u ispraznosti svetskoj. Propovedajte milosrđe Božije i vraćajte na put istine one koji su blizu propasti.
Amin.
Izgovoreno u crkvi Kišinjevske mitropolije, 5. septembra 1910. g.
