Uvek imamo težnje i izvestan osećaj sopstvene vrednosti, manje ili više adekvatne ili neadekvatne. Kako god bilo, iluzije o sebi se uvek gomilaju. U trenucima krize, ova gomila ideja se raspada. Primorani smo da se ponovo sastavimo, da postepeno ponovo postanemo svesni sebe.
Duhovna kriza je teška i bolna, ali bez nje se ne može živeti. Sve što imamo, bilo da je to naša ličnost, odnosi sa drugim ljudima ili naš pogled na svet, sve se razvija uz pomoć kriza. Kriza je prilika da se za kratko vreme ostvari kvalitativni skok i korenite promene koje pružaju šansu za prelazak na viši nivo razvoja. Međutim, to ne daje nikakve garancije, jer u svakoj krizi, umesto šanse da se preživi i uzdigne, postoji opasnost da se zaglavi u brigama ili padne u ponor očaja.
U krizi deo nas umire
Kriza je korisna. Prvo, zato što je to najbrži i najlakši način da uništimo stavove i navike koji nam ograničavaju razvoj. U krizi neki deo nas umire. Međutim, upravo ono što je već oronulo i zastarelo umire.
Drugo, kriza povećava našu svest. Podstiče vas da izaberete novu životnu strategiju. Mnogi ljudi imaju poteškoća u donošenju izbora, odlažući odluke za kasnije ili čak prebacujući odgovornost. Ali postoje situacije kada nema načina da se to izbegne.
Treće, kriza se ne dešava tek tako. Prethodi joj skriveni i dugi period sve većih unutrašnjih sukoba, koje čovek pokušava ili da ne shvati, ili da ne primeti, da sakrije od sebe i od drugih. U nekom trenutku, kada sukob postane nepodnošljiv, kada se čini da se sve ruši i da nema poverenja ni u tlo pod nogama, shvatimo da se ničemu u ovom životu ne može verovati. I sve u šta smo verovali odjednom nam se čini neistinitim. Ali nakon perioda konfuzije, patnje i očaja, otkrivamo da je konflikt koji nas je doveo do krize rešen kroz iskustvo. To je kao grmljavina, posle koje vazduh postaje čist i svež.
Prestajemo da shvatamo smisao života
Krize su mnoge i različite: starosne, lične, duhovne. Posebnost duhovne krize je u tome što ona zadire u osnove našeg postojanja. U duhovnoj krizi gubimo ideološku osnovu i prestajemo da shvatamo smisao života. To ne znači da smo ranije razumeli smisao života, ali sada ne razumemo. Ali tokom mirnih perioda našeg života obično postoji osećaj svrhe i smisla koji nam u trenucima duhovnih kriza više ne izgleda istinito. Ponekad se ispostavi da su neistinite. Manifestacija očaja pomaže da očistimo naše razumevanje od ljuski i krhotina, od predrasuda, od tuđih ili čak naših smešnih mišljenja koja su zamaglila naše sopstveno značenje i prestala je da nas inspiriše.
U duhovnoj krizi, naš duhovni život je obustavljen. Osećamo štetu procesu duhovnog traženja i duhovnog života. Osećam se kao da hodamo i odjednom je put nestao. Izašli smo na prag, ali praga nije bilo. Ali upravo to osećanje nam pomaže da se saberemo i budemo budniji, da trezveno pogledamo ne samo sebe, već i okolnu stvarnost. Ova suspenzija je korisna za ispravljanje vaših puteva. Ono posebno duhovne krize vernika, hrišćanina (a očigledno je da ezoteričari i ljudi sa nejasnom predstavom o višoj sili doživljavaju neku vrstu duhovne krize) je u tome što se prethodno religiozno iskustvo momentalno obezvređuje. To dovodi do odbacivanja bilo kakve verske prakse, a ponekad i do njihovog preispitivanja.
Čim izgubimo oslonac, čim se naš pogled na svet uruši, egzistencijalna anksioznost izbija ispod njega. Užas koji se kolektivno stvara, užas sa kojim se suočavamo licem u lice, podstiče nas da brzo tražimo nova značenja.
Šta nam naši strahovi čine
Smrt uvek izaziva našu volju da budemo. Iracionalni strah od nepostojanja podriva osnovu postojanja, čineći je nepouzdanom i slučajnom. Nije jasno: ili postojimo, ili nas više nema.
Sloboda, koja deluje tako divno jer joj uvek težimo, takođe je strah. Ali zašto? Da, jer nam je svima potrebna bar neka predvidljivost u svetu i jasna struktura. Većinu života, ako smo vernici, živimo sa osećanjem da je Gospod mudro stvorio ovaj svet i da nas Promisao Božiji o nama vodi na ovaj ili onaj način.
Razumeli mi to ili ne, bar u ovom svetu nismo odgovorni za sve. Glavno je da smo deo nekog većeg plana. Ali kada osetimo egzistencijalni strah od slobode, javlja se osećaj krhkosti svega, kao da hodamo po užetu preko provalije. Sve što nam se dešava zavisi od nas, ali u isto vreme nivo odgovornosti može biti iznad naših snaga.
Usamljenost u egzistencijalnom smislu je osećaj sopstvene izolovanosti. Rođeni smo sami i napuštamo ovaj svet sami. U običnim trenucima našeg života taj strah krijemo u kontaktima, u vezanostima, u pripadnosti nečemu većem. Konačno, ako izgubimo svoj prethodni duhovni smisao, tada osećamo potpunu prazninu života, jer potreba za svrhom i smislom je osnova ljudskog postojanja.
Iluzije i njihov kolaps – razlozi
Najčešći razlog je krah iluzija o sebi. Često sebe doživljavamo mitološki, smatramo da smo neko ili u sebi vidimo mogućnosti i darove. Uvek imamo težnje i izvestan osećaj sopstvene vrednosti, manje ili više adekvatne ili neadekvatne. Kako god bilo, iluzije o sebi se uvek gomilaju. U trenucima krize, ova gomila ideja se raspada. Primorani smo da se ponovo sastavimo, da postepeno ponovo postanemo svesni sebe.
Drugi razlog je krah iluzija o Bogu.
Često iskrivljujemo sliku Božiju. Čini se da smo vernici, ali u jednom trenutku može se pojaviti pitanje i zbunjenost: „Gde je sama moja komunikacija sa Bogom? Gde je sama ljubav Božija o kojoj svi govore? Ispada da se već dvadeset godina molim u prazninu? Nisam ništa čuo. Odatle mi ne odgovaraju. I uopšte, još uvek se ne zna da li Bog postoji ili ne?!“
Dešava se i obrnuto: „Trideset godina sam se bojao Boga, ali sada shvatam da je jedan moj postupak strašniji od drugog. Pa zašto me On ne zaustavi i ne ispravi?“ Često u takvim trenucima čovek shvati da nije obožavao Boga, već idola kojeg je izmislio i postavio umesto Boga. Ovo je strašno iskustvo, ali je u duhovnom smislu korisno.
Najzad, treći razlog je krah iluzija o Crkvi. Očekivanje da ćemo doći na neko divno mesto, gde se svi vole i gde je praktično raj, obično je razbijeno crkvenom stvarnošću. I takođe morate da se nosite sa ovim iskustvom.
Postoji još jedna grupa razloga. Po pravilu, to su događaji koji su značajno promenili naše živote i povukli duhovnu krizu. I na prvom mestu ovde je smrt voljenih.
Smrt je uvek i trenutak preispitivanja sopstvenog života. Često, posebno kada je smrt najbližih iznenadna, u tragičnim okolnostima, kada umru deca, ljudi osećaju da se sve što su verovali, nadali i za šta su se molili, sve njihove nade pretvorile u prah. Sve što je bilo ranije se amortizuje. Baš kao i sopstvena ozbiljna ili neizlečiva bolest, iznenadni invaliditet čini da osoba oseti sopstvenu krhkost i ranjivost i shvati da život uopšte nije kao ono što mislite i da nešto treba da se menja.
Kada čovek izgubi životni posao, kada mu se dešavaju razne nevolje u vezi sa njegovim profesionalnim priznanjem, kada se sruši ono na čemu se zasnivala njegova profesionalna samoidentifikacija, to takođe dovodi do krize. Nešto treba da se uradi u vezi sa ovim. Ali jedino što se zaista može učiniti jeste da se shvati kako da se živi drugačije i da se sagledaju tragični događaji koji su se dogodili, dobijajući novo značenje.
Promena materijalnog nivoa, kako nadole tako i naviše, naglo osiromašenje, kao i naglo bogatstvo, podjednako su destruktivni za duhovni život. Dovode nas u opasnost od duhovne krize. Isto tako, uzrok krize mogu biti odnosi sa drugim ljudima: izdaja, ozbiljne pritužbe, situacije u kojima je naše poverenje ozbiljno iznevereno. Na kraju krajeva, ovo dovodi u pitanje naše poverenje u glavne aspekte našeg bića. Posebno je teško ako smo nadu usmerili na jednu stvar, a ona nije uspela.
Sve je loše i moram da odem
Važno je shvatiti da kriza raste postepeno. Podseća me na priču o žabi u ključaloj vodi. Žaba je stavljena u hladnu vodu i zagrevana polako i polako dok se ne skuva, ne primećujući trenutak kada je trebalo iskočiti. Ako govorimo o pravoslavnoj sredini, onda su uzrok duhovne krize razne vrste negativnih pojava u crkvenom životu. Na primer, primećujemo da praksa ne odgovara podučavanju. Očekivali smo jedno, a dobili nešto drugo. Ali to više nije samo razočarenje u Crkvu kao nekakvu zemaljsku instituciju ili bogočovečanski organizam.
To se pretvara u specifičnu ogorčenost što je ovo loše, i uopšte je potrebno otići. Međutim, razlozi ovde nisu samo spoljašnji, već i unutrašnji. Na primer, lažno shvatanje duhovnog života. Ovo je situacija kada je čovek sam sebi izgradio neku vrstu izvornog Pravoslavlja ili je to uradila grupa drugova pod rukovodstvom duhovnog učitelja. U nekom trenutku postaje jasno da je sve ili mnogo toga bila greška.
U najvećoj opasnosti su ljudi nekritičnog mišljenja i doslovnosti vere. Često se kaže da ako čovek ima duhovnu krizu, to znači da ima nepokajane grehe. Ali još češće, upravo onaj ko to odbacuje u krizi sve doživljava po principu „sam je kriv“. Ovde je važno razumeti da je kritičko mišljenje ono koje nas štiti od duhovno nesrećnih okolnosti. Konačno, sistemski sukobi, sukobi odnosa, koncepata, bilo kakva konfrontacija sa nama značajnim ljudima ili protivrečnost između porodice i vere, posla i porodice, dugotrajne protivrečnosti nas postepeno ubacuju u ćorsokak.
Ako niste imali duhovne krize, evo loših vesti
Unutrašnje protivrečnosti obično rastu, ali mi se trudimo da to ne primetimo. I iako ne primećujemo svojim umom, osećamo srcem i intuitivno razumemo da su temelji našeg postojanja poljuljani. Međutim, mi se uvek opiremo ovim promenama. Često odlažemo trenutak krize koliko god je to moguće. Ali što je duže odlažemo, to je druga faza krize teža – faza razaranja pogleda na svet i slike o sebi.
Druga faza je uvek bolnija. Maksimalna patnja pada na njega. U ovom periodu shvatamo da nismo uspeli, a svet i mi u njemu neće biti isti. Osećamo da smo izgubili veru, a ako je nismo izgubili, onda bar ne znamo ništa ni o sebi, ni o Bogu, ni o ovom životu. Goli smo i na zemlji se tresemo pod nogama. Jedino što je potrebno je izaći iz ovog stanja. U takvim trenucima uvek postoji mnogo straha, patnje, zbunjenosti, gubitka smisla, ali upravo u takvim trenucima još nismo dovoljno prihvatili ovo stanje da bismo počeli da tražimo novi smisao. To je napred.
Nijedna patnja ne traje večno. U nekom trenutku dolazi do pauze i postepeno se navikavamo na situaciju potpune neizvesnosti u duhovnom smislu. Shvatajući da pošto stari modeli ne funkcionišu, a novi se nisu uobličili i nisu stvoreni, onda treba da uložimo snažan napor da izađemo iz ove krize. U ovom trenutku se maksimalno aktivira kritičko mišljenje. U takvim trenucima sposobni smo za molitveni napor i prizivati Božiju pomoć.
Glavni zadatak ovog perioda (prevrednovanje vrednosti) je da sebi postavite prava pitanja. A čak i ako nemamo prave odgovore, važno je da pitanja budu tačna, jer to će nam omogućiti da pređemo na preispitivanje vrednosti i stvaranja. Kada se novo shvatanje iskristališe iz olupina našeg starog pogleda na svet i prašine u koju se pretvorilo, kada ugledamo svetlost na kraju tunela, izlaz iz ćorsokaka, tada razumemo kako treba da promenimo svoje način delovanja. Jasno je da promene ne nastaju odmah, ali su promene u takvim periodima već počele. Naravno, ovaj proces se ne dešava automatski. Kada doživite patološku duhovnu krizu, može se zaglaviti u svakoj od ovih faza. A ako neko misli da nema i nikada nije imao duhovne krize, onda imam loše vesti. Najverovatnije, to znači da ste već dugi niz godina u stanju sve većih unutrašnjih protivrečnosti i otpora promenama.
Uglavnom, ovo je opis tipične duhovne krize. Ovaj ciklus možemo ponoviti mnogo puta u životu. U nekom trenutku osetite da ste vratili ovu milost, a onda je ponovo izgubite, jedva se opuštajući. Ali kada čovek ima iskustvo, bar se ne plaši, jer zna da uništavanje pogleda na svet nije nepovratno. Kriza je period preformatiranja ličnosti i oslobađanja od svega nepotrebnog.
Kako pomoći čoveku
Nismo sami na ovom svetu. Čak i ako akutno osećate egzistencijalnu usamljenost, velika je verovatnoća da se u blizini nalaze voljeni, braća, pastiri. Retko se dešava da svi ovi ljudi imaju isto stanje krize u ovom trenutku, sigurno se neko oseća stabilnije.
To je emocionalna stabilnost koja pomaže osobi u krizi. Sve što možemo dati osobi je mali resurs da se izbori sa egzistencijalnom pretnjom, odnosno da se pobrinemo da se ne oseća usamljeno i izgubljeno. Prihvatanje je uvek na prvom mestu . Štaviše, reči u ovom trenutku mogu biti teške za osobu da razume.
Drugi je da podrži osobu sa refleksijom, da pomogne da se izađe iz stanja potpunog kolapsa i pokuša da pronađe izlaz iz ćorsokaka. Važno je slušati, razgovarati, deliti iskustva, ali to ne poučno, već što je moguće nedirektivno. Svaki pritisak u takvim trenucima tera čoveka u nove krize.
Ne obezvređujte tuđu patnju , misli i intuiciju. Ne možete znati koliko mu je važno ono što ima. Kada smo u duhovnoj krizi, želimo da se stisnemo i sakrijemo i sačekamo ovo stanje. Ali ne zaboravite da niste sami na svetu. Ne odbijajte pomoć i podršku onih oko sebe. Ponekad morate smoći snage da zatražite pomoć.
Kriza je uvek prilika za rast
Utemeljena crkvena tradicija izgrađena je na akcijama koje otežavaju izlazak iz krize. Čovek koji otvoreno iznosi svoje sumnje ili alternativne ideje, ako počne da se interesuje za nešto što ne odgovara crkvenom shvatanju, onda je prvo na šta nailazi osuda, pokušaj prevaspitavanja pa čak i anatemisanje.
Ali ljudi koji rade u takvoj paradigmi guraju one koji se nađu u krizi ka najtežoj varijanti za izlazak iz nje. Ovo se posebno dešava u slučajevima kada kritičko mišljenje osobe nije formirano. Štaviše, oni se guraju da postanu još otporniji na promene, efikasno sprečavajući sopstvenu svest o krizi.
A oni koji se nađu u krizi, čak i kroz patnju, uvek imaju šansu da dođu do dublje vere. Kriza je uvek prilika i test koji nam se daje za rast.
Skuratovskaja, psiholog
