Početak Uspenjskog posta je povod za razgovor o nošenju krsta. Neki možda vide frazu „nošenje krsta“ kao apstraktni idiom, ali ona ima potpuno praktično značenje.
Hajde da shvatimo koji su krstovi pripremljeni za nas? I koliko dugo ih nosimo?
Tuge, teškoće i patnje koje nas zadese u porodici, na poslu, čine naš životni krst.
Koliko patnje može da izazove neuspešan brak ili pogrešan izbor profesije ili posla, koliko patnje može doneti bolest ili nepravedan odnos prema nama, klevete i tako dalje. To je naš krst.
Čovek mora da prođe kroz sve ove teškoće. Naravno, mnogi od nas žele da ih se otarase. I ovo je prirodna želja. Ono što se može ispraviti bez kršenja zapovesti i bez protivljenja savesti mora se, naravno, ispraviti, ali postoje nepopravljive stvari koje se moraju uzeti zdravo za gotovo. Pokorno prihvatanje volje Božije – onoga što je izvan naše moći da promenimo – je nošenje krsta.
Krstovi dolaze u različitim težinama. Gospod je pripremio svakome svoj – spasonosan i jedinstven. Nošenje krsta je veliko delo našeg života, to je beskrajan rad na sebi, koji nije moguć ni pod kojim drugim okolnostima. Razapinjemo naše staro ja na krst i ponovo se rađamo.
Ovo je bolan svakodnevni posao. Odupreti se zlu, očistiti srce da bi u njemu zasijala svetlost Hristova, moguće je samo kroz stradanje.
Da bi sunce izašlo, tama noći mora da se rasprši; Da bi vaša kuća bila čista, morate je očistiti od ostataka; da bi išao za Hristom, treba se odreći starog ja.
Svetitelji su govorili da su do kraja svojih dana vodili beskrajnu borbu sa svojim starim ja, kojeg su razapeli na krstu.
Ponizno nosimo krst svoj, idući za Gospodom, iz žarke ljubavi prema Njemu.
Šta može biti više od činjenice da je Gospod sa nama, da će doći sa svojim Bezpočetnim Ocem i sa nama stvoriti prebivalište!
mitropolit Antonije (Pakanič)
