U mojih 25 godina svešteničke službe, nikada nisam video ništa slično… Tako počinje jedno od najmoćnijih svedočanstava koje sam ikada doživeo kao sveštenik. Prošle su godine otkako sam rukopoložen, služio sam u parohijama u gradu, video sam patnju, veru, radost i tragedije.
Poziv u selo
Ali ono što sam doživeo u malom, tihom selu u Rumuniji potreslo mi je srce i zauvek promenilo način gledanja na koji ću doživljavati pravu ljubav.
Kada su me prebacili iz grada u selo, bio sam srećan. To nije bila kazna, to je bio blagoslov.
Oduvek sam želeo da služim u maloj zajednici, da budem blizak običnim ljudima, jednostavnom životu.
Upravo sam kupio skromnu kuću, sa malom baštom i vinogradom, u selu okruženom šumama i poljima. Tamo je tišina bila živa, ne ugnjetavajuća – tišina koja vas obuzima.
Živa zajednica
Od prvog dana osetio sam nešto posebno. Seoska crkva, iako mala, bila je puna svake nedelje. Ne samo sa starijima, kao u gradu, već sa čitavim porodicama – mladima, decom, čak i tinejdžerima koji su došli dobrovoljno, a ne iz obaveze.
Ljudi su pevali iz srca, s poštovanjem se krstili, a posle službe su sedeli i razgovarali, kao jedna velika porodica. Osetio sam da je Bog prisutan ne samo u crkvi, već i u njihovim toplim srcima.
Zagonetna starica na groblju
Jednog ponedeljka sam otišao na seosko groblje da procenim stanje zemljišta, da vidim šta još treba popraviti ili očistiti.
Šetao sam među grobovima sa spiskom u ruci kada sam je ugledao: staricu, oko 75 godina, koja je stajala sklopljenih ruku i izgubljenog pogleda. Pretpostavio sam da je došla na grob nekog rođaka, možda brata ili izgubljenog deteta. Nisam želeo da ometam pa sam nastavio sa svojim poslom.
Dani su prolazili, ali starica je još uvek bila tu. Utorak, isto. Sreda, opet. Četvrtak i petak – ista slika; starica, na istom mestu, blizu istog groba, tiha ali prisutna.
Istina koja para srce
Nešto me je mučilo. Šestog dana sam odlučio da je pitam. Približio sam se, nežno i javio.
– „Ljubim vam ruku, oče“, rekla mi je, blago se osmehujući.
– Živela, majko.
Vidim te ovde svaki dan… i pitam se šta te dovodi ovde svaki dan.
Pogledao sam grob. Bilo je najurednije na groblju, sa čistim krstom, vazom svežeg divljeg cveća i besprekorno pokošenom travom.
– Oče, idem kod muža. Prošlo je 5 godina otkako sam ga izgubila. Nismo imali dece. On je bio sve što sam imala na svetu. Mnogo, mnogo smo se voleli. Bio je dobar, ljubazan, vredan čovek. I od tada dolazim svaki dan i razgovaram sa njim… kao da me sluša. Govorim mu šta radim, kako se osećam. Kažem mu da me čeka. Da ćemo se jednog dana, ako Bog da, ponovo sresti.
Suze su mi se skupljale u uglovima očiju. Ostao sam bez reči. Ova žena, tetka Sofija, išla je na groblje svaki dan, po kiši, po suncu, po vetru, pet godina. Nije ništa tražila, nije ništa očekivala. Samo održavala je ljubav živom.
Ljubav koja nije umrla sa osobom, već je nastavila da živi u gestovima, u šaputanim rečima, u molitvi, u tajnim suzama.
Tiha svetost
– Tetka Sofija, rekoh drhtavim glasom, veliki čovek te posmatra. Sa neba, sa Bogom na svojoj strani, on bdi nad tobom.
– Verujete li, oče?…
– I ja se nadam…
Blagoslovio sam je, rekao sam joj nekoliko reči ohrabrenja. Onda sam otišao, ali ne sa mirnom dušom. Suze su mi pekle u uglovima očiju. Ovaj par, ova odanost, ova ljubav koja je prevazišla smrt, preplavili su me.
Propoved koja se pamti
Sledeće nedelje, osetio sam da moram nešto da kažem. Dakle, u propovedi sam mladima govorio o ljubavi, poštovanju i vezama koje nikada ne umiru.
Ispričao sam im priču o tetka Sofiji, ne pominjući njeno ime. Rekao sam im o toj ženi koja je, u svetu gde ljudi brzo zaboravljaju, odlučila da nikada ne zaboravi, da nikada ne prestane da voli. Da ide svakog dana na groblju, samo da bi sačuvala jedno sećanje i jedno obećanje.
Tiha lekcija o braku, strpljenju i posvećenosti. Mladi su slušali u tišini. Bili su impresionirani. Nekoliko devojčica je imalo suze u očima. Možda su prvi put videli da ljubav nije samo lep početak, već i dugo putovanje, puno žrtava, ali dostojanstveno i čisto, koje neki biraju da pređu do kraja – pa čak i izvan kraja.
Pouka iz ove priče
Pravi brak, izgrađen na ljubavi, poštovanju i veri, nikada ne umire. Vreme, udaljenost, bolest ili smrt ne mogu ga uništiti. Ona nastavlja da živi jednostavnim gestovima, molitvama, koracima koje svakodnevno činimo ka grobu svoje voljene osobe. Ljubav svim srcem. Čista ljubav. Poštovanje.
I tada, naša ljubav neće biti samo prolazno osećanje, već sveti zavet, poput onog od tetka Sofije – jednostavne žene, ali sa zlatnim srcem, koja je svakodnevno ljubavlju prevazilazila usamljenost.
