У мојих 25 година свештеничке службе, никада нисам видео ништа слично… Тако почиње једно од најмоћнијих сведочанстава које сам икада доживео као свештеник. Прошле су године откако сам рукоположен, служио сам у парохијама у граду, видео сам патњу, веру, радост и трагедије.
Позив у село
Али оно што сам доживео у малом, тихом селу у Румунији потресло ми је срце и заувек променило начин гледања на који ћу доживљавати праву љубав.
Када су ме пребацили из града у село, био сам срећан. То није била казна, то је био благослов.
Одувек сам желео да служим у малој заједници, да будем близак обичним људима, једноставном животу.
Управо сам купио скромну кућу, са малом баштом и виноградом, у селу окруженом шумама и пољима. Тамо је тишина била жива, не угњетавајућа – тишина која вас обузима.
Жива заједница
Од првог дана осетио сам нешто посебно. Сеоска црква, иако мала, била је пуна сваке недеље. Не само са старијима, као у граду, већ са читавим породицама – младима, децом, чак и тинејџерима који су дошли добровољно, а не из обавезе.
Људи су певали из срца, с поштовањем се крстили, а после службе су седели и разговарали, као једна велика породица. Осетио сам да је Бог присутан не само у цркви, већ и у њиховим топлим срцима.
Загонетна старица на гробљу
Једног понедељка сам отишао на сеоско гробље да проценим стање земљишта, да видим шта још треба поправити или очистити.
Шетао сам међу гробовима са списком у руци када сам је угледао: старицу, око 75 година, која је стајала склопљених руку и изгубљеног погледа. Претпоставио сам да је дошла на гроб неког рођака, можда брата или изгубљеног детета. Нисам желео да ометам па сам наставио са својим послом.
Дани су пролазили, али старица је још увек била ту. Уторак, исто. Среда, опет. Четвртак и петак – иста слика; старица, на истом месту, близу истог гроба, тиха али присутна.
Истина која пара срце
Нешто ме је мучило. Шестог дана сам одлучио да је питам. Приближио сам се, нежно и јавио.
– „Љубим вам руку, оче“, рекла ми је, благо се осмехујући.
– Живела, мајко.
Видим те овде сваки дан… и питам се шта те доводи овде сваки дан.
Погледао сам гроб. Било је најуредније на гробљу, са чистим крстом, вазом свежег дивљег цвећа и беспрекорно покошеном травом.
– Оче, идем код мужа. Прошло је 5 година откако сам га изгубила. Нисмо имали деце. Он је био све што сам имала на свету. Много, много смо се волели. Био је добар, љубазан, вредан човек. И од тада долазим сваки дан и разговарам са њим… као да ме слуша. Говорим му шта радим, како се осећам. Кажем му да ме чека. Да ћемо се једног дана, ако Бог да, поново срести.
Сузе су ми се скупљале у угловима очију. Остао сам без речи. Ова жена, тетка Софија, ишла је на гробље сваки дан, по киши, по сунцу, по ветру, пет година. Није ништа тражила, није ништа очекивала. Само одржавала је љубав живом.
Љубав која није умрла са особом, већ је наставила да живи у гестовима, у шапутаним речима, у молитви, у тајним сузама.
Тиха светост
– Тетка Софија, рекох дрхтавим гласом, велики човек те посматра. Са неба, са Богом на својој страни, он бди над тобом.
– Верујете ли, оче?…
– И ја се надам…
Благословио сам је, рекао сам јој неколико речи охрабрења. Онда сам отишао, али не са мирном душом. Сузе су ми пекле у угловима очију. Овај пар, ова оданост, ова љубав која је превазишла смрт, преплавили су ме.
Проповед која се памти
Следеће недеље, осетио сам да морам нешто да кажем. Дакле, у проповеди сам младима говорио о љубави, поштовању и везама које никада не умиру.
Испричао сам им причу о тетка Софији, не помињући њено име. Рекао сам им о тој жени која је, у свету где људи брзо заборављају, одлучила да никада не заборави, да никада не престане да воли. Да иде сваког дана на гробљу, само да би сачувала једно сећање и једно обећање.
Тиха лекција о браку, стрпљењу и посвећености. Млади су слушали у тишини. Били су импресионирани. Неколико девојчица је имало сузе у очима. Можда су први пут видели да љубав није само леп почетак, већ и дуго путовање, пуно жртава, али достојанствено и чисто, које неки бирају да пређу до краја – па чак и изван краја.
Поука из ове приче
Прави брак, изграђен на љубави, поштовању и вери, никада не умире. Време, удаљеност, болест или смрт не могу га уништити. Она наставља да живи једноставним гестовима, молитвама, корацима које свакодневно чинимо ка гробу своје вољене особе. Љубав свим срцем. Чиста љубав. Поштовање.
И тада, наша љубав неће бити само пролазно осећање, већ свети завет, попут оног од тетка Софије – једноставне жене, али са златним срцем, која је свакодневно љубављу превазилазила усамљеност.
