Почетак Успењског поста је повод за разговор о ношењу крста. Неки можда виде фразу „ношење крста“ као апстрактни идиом, али она има потпуно практично значење.
Хајде да схватимо који су крстови припремљени за нас? И колико дуго их носимо?
Туге, тешкоће и патње које нас задесе у породици, на послу, чине наш животни крст.
Колико патње може да изазове неуспешан брак или погрешан избор професије или посла, колико патње може донети болест или неправедан однос према нама, клевете и тако даље. То је наш крст.
Човек мора да прође кроз све ове тешкоће. Наравно, многи од нас желе да их се отарасе. И ово је природна жеља. Оно што се може исправити без кршења заповести и без противљења савести мора се, наравно, исправити, али постоје непоправљиве ствари које се морају узети здраво за готово. Покорно прихватање воље Божије – онога што је изван наше моћи да променимо – је ношење крста.
Крстови долазе у различитим тежинама. Господ је припремио свакоме свој – спасоносан и јединствен. Ношење крста је велико дело нашег живота, то је бескрајан рад на себи, који није могућ ни под којим другим околностима. Разапињемо наше старо ја на крст и поново се рађамо.
Ово је болан свакодневни посао. Одупрети се злу, очистити срце да би у њему засијала светлост Христова, могуће је само кроз страдање.
Да би сунце изашло, тама ноћи мора да се распрши; Да би ваша кућа била чиста, морате је очистити од остатака; да би ишао за Христом, треба се одрећи старог ја.
Светитељи су говорили да су до краја својих дана водили бескрајну борбу са својим старим ја, којег су разапели на крсту.
Понизно носимо крст свој, идући за Господом, из жарке љубави према Њему.
Шта може бити више од чињенице да је Господ са нама, да ће доћи са својим Безпочетним Оцем и са нама створити пребивалиште!
митрополит Антоније (Паканич)
