На себи сам искусио прозорљивост оца Гаврила. Једнога јутра добио сам неко гушење и болове у пределу срца. Када је бол прошао, кренуо сам код старца. Погледао ме је и рекао: „Сви се ви бојите смрти! Смрт- то је ништа, то је само магновење, прелазак у вечни живот. Човек не успе ни да затвори очи, а већ му се отварају духовне очи и види своје тело и мисли – зашто бих и био у телу, тако је добро без њега!“
Одговорио сам му: „Видео сам толико смрти у свом животу, да уопште немам страх од тога„. Насмејао се и рекао ми: „А знаш ли да си једном ногом већ тамо?“ Задрхтао сам: „Ви сте нешто приметили?“ „Ето видиш“, насмешио се старац, „ти си се уплашио. Човек, који учини добро, тим је за корак ближи Господу, а онај који чини зло, иде корак уназад. Целог живота ми се пењемо и спуштамо. Живите на начин који би вас увек приближавао Богу“.
Увек сам мислио да отац Гаврило има неко духовно образовање, био је тако мудар. Но он није завршио ни пет разреда – како је могао толико да зна!? Једном је лежао и разговарао са нама и ми смо били веома срећни због тога што причамо са њим. Одједном је заћутао, устао и подигао руке према икони Спаситеља и лице му се променило. Чинило ми се да није присутан.
Упитао сам матушку шта се дешава са њим, а она ми је рекла да ћутим. Старац је тако стајао неких петнаестак минута, гледао у икону, а затим се прекрстио и рекао: „Господ долази! Цела васиона дрхти пред Њим. Ближи се крај овог материјалног света. Људи мисле да су то приче за малу децу и да ће овај свет трајати вечно. Не, ускоро ће овоме доћи крај! И ви ћете бити сведоци тога!“
Питали смо се шта ли је то видео старац, а он је наставио: „Најважније је испуњавати Божије заповести. Волите једни друге, волите ближње! А ја ћу вашу љубав принети Богу.“
Из књиге: „Старац Гаврило Грузијски“
