I kosovski premijer Aljbin Kurti obišao je pre nekoliko dana arheološko nalazište Ulpijana i poručio da otkrića do kojih su došli arheolozi “osvetljavaju bogatu i drevnu prošlost Kosova”.
Iako stručnjaci ističu da takve tvrdnje nemaju nikakvu naučnu podlogu, imajući u vidu da se radi o drevnom vizantijskom gradu, već predstavljaju prekrajanje istorije, njihove ekspertize ipak dolaze iz domena istorije ili istorije umetnosti. A ovde je reč – o politici.
Zato i “otkrića” kosovskih političara i nekih stranih diplomata daleko prevazilaze ono do čega su došli arheolozi i ostali predstavnici struke.
Najzad, logično je da to koliko daleko seže “istorija Kosova” najbolje znaju njegovi tvorci. A što se tiče onih koji se protive tom novom narativu, hegelovski rečeno, utoliko gore po njih.
Stručnjaci upozoravaju da ovo “otkrivanje istorije” traje dugo i da nije tipično samo za kosovske Albance, već da se gotovo svi “okolosrpski nacionalizmi” izgrađuju kroz negiranje srpske kulture.
Da je uništavanje srpskog kulturnog nasleđa na Kosovu proces koji traje decenijama, potvrđuje za Kosovo onlajn muzejski savetnik dr Bojan Popović iz Narodnog muzeja u Beogradu i ocenjuje da je, ipak, apsurdno da su stvari bile bolje u 19. nego u 21. veku.
“Toga je bilo oduvek. Mi smo na Balkanu, to ima i u svetu oduvek, to je ono damnatio memoriae – uništavanje onog dela istorije koji vam se ne sviđa. Ali hoću da kažem da je apsurdno da su možda stvari bile bolje u 19. veku nego što su u 21. I da su, u stvari, gore otkad su došle Nato trupe nego pre toga i da se to ne prekida, nego da se nastavlja i ubrzava. Jer tu, očigledno, neko daje neki impuls tome”, ocenjuje Popović.
Što se tiče Narodnog muzeja u Beogradu, on je od osnivanja prikupljao kulturna dobra srpskog naroda, tako da se u njegovim zbirkama nalazi i jedan veliki broj predmeta sa prostora Kosova, navodi Popović.
“Da navedemo samo neka od dela: recimo, originali fresaka iz Bogorodice Ljeviške koji su iz XIII veka, iz vremena kada je srpska vlast zahvatila i oblast Prizrena. Zatim, kamena plastika, dakle ona čuvena puna skuptura iz manastira Banjska u nekoliko skupturalnih delova. Takođe, deo patosa čuvenog iz Svetih arhanđela kod Prizrena. Zatim, neke ikone, kao što je ikona Preobraženja iz Budisavaca ili pak ikona Blagovesti koja možda potiče iz Svetih arhanđela kod Prizrena”, dodaje Popović, ocenjujući da je to samo “kap u moru”.
Pored toga, muzej se stalno bavi dokumentovanjem i praćenjem toga što se dešava na Kosovu u meri u kojoj je to moguće.
“A uvek smo spremni, ako se budu izmenile okolnosti i ako se bude desilo da bilo kakav zakon i neke evropske vrednosti XIX veka prorade, pa se konačno dozvoli da se priđe onim silnim miniranim crkvama i da se uradi arheologija, u tom kontekstu mi možemo pomoći za ona, nažalost, sada već pokretna kulturna dobra, kao što su fragmenti fresaka, za njihovu obradu, uklapanje i dokumentaciju”, navodi Popović.
Potpuno isti obrazac vidi se, u različitim stepenima intenziteta u Hrvatskoj, u Federaciji BiH, u Crnoj Gori, gde postoji jedan potpuno iskrivljen odnos prema nacionalnom identitetu koji se zasniva isključivo na negaciji srpskog identiteta, ocenjuje za Kosovo onlajn filozof Nikola Tanasić.
“Dakle, nas određena kulturna baština zanima samo u onoj meri u kojoj mi možemo da dokažemo da ona nije srpska. Ako možemo da dokažemo da ona nije srpska, mi ćemo nju da pripajamo, ali nećemo da brinemo o njoj. Ako ne možemo da dokažemo, onda je naš cilj da je uništimo, zatremo i da uništimo svaki trag o tome da su Srbi nekada tu postojali i da su iza sebe, ne daj Bože, ostavili nešto što je Uneskova baština ili kulturna baština celog sveta”, kaže Tanasić.
On smatra da je Kosovo živa tema srpske kulture na svim nivoima, ali da je ključna stvar – zakonodavna.
“Ako hoćemo da pravimo ozbiljne korake u smeru zaštite naše imovine, mi moramo početi da donosimo zakone koji propisuju konkretne mere kojima će to biti štićeno. Jer dok to nije zakonski određeno, dok to nije prošlo kroz parlament, dok to nije potpisao predsednik, dok to nije na nivou državne politike koja je stavljena na papir, time može da se manipuliše, može da se poziva na usmene dogovore, privatna obećanja i tome slično. Dakle, što pre ta stvar krene da se institucionalizuje, što pre država počne da pristupa tom pitanju kao državnom pitanju, a ne personalnom odnosu ovog ili onog političara sa ovim ili onim stranim diplomatom, to ćemo pre biti u poziciji da zaista uradimo nešto što je korisno i što na terenu popravlja stvari kako stoje”, zaključuje Tanasić.
Sistematsko prekrajanje istorije je proces koji već dugo traje na Balkanu, pa tako i na Kosovu, kaže za Kosovo onlajn istoričar dr Boris Stojkovski.
“Ako govorimo o Ulpijani, ona nikakve, ali zaista nikakve veze nema sa Albancima, suštinski ni sa Srbima, dakle radi se o pre svega jednom ranohrišćanskom rimskom gradu i nikako ona ne može da bude deo nekakve imaginarne kosovske baštine, ne samo zato što takozvano Kosovo u suštini i ne postoji kao država iz mnogo razloga, već i zbog činjenice da nešto što se odnosi na nasleđe koje je vezano za većinsko stanovništvo današnjeg KiM, a to su Albanci, ne može da bude nešto što je iz rimskog perioda”, objašnjava naš sagovornik.
Upozorava da već postoji na desetine monografija koje govore o nekakvoj istoriji Kosova i imaju taj subverzivni elemenat, a da se takve stvari često rade uz podršku SAD koje su “jedan od najznačajnijih patrona takozvane nezavisnosti KiM”. U borbi protiv takvog narativa, važni su, po njegovim rečima i politika i struka.
“Struka je tu da kaže nesporne činjenice i struka, i o Ulpijani o kojoj govorimo, i o Visokim Dečanima, Novom Brdu, Vučitrnu, Zvečanu, ili Trepči koja postoji kao rudnik od srednjeg veka do danas – o tome je struka govorila i govori i to ne samo srpska, nekadašnja jugoslovenska. Postoje ozbiljni i strani istraživači koji se time bave, dakle nije svako nužno vezan za određenu politiku i ideologiju. Ali ako to nema široku podršku, to onda ostaje zarobljeno u uskim akademskim krugovima”, zaključuje Stojkovski.
Istoričar iz Gračanice Aleksandar Gudžić upozorava za Kosovo onlajn da se zakoni koji bi trebalo da štite srpsko kulturno nasleđe na Kosovu u praksi ne poštuju.
“O onima koju su pod zaštitom Uneska brine Unesko, brinu kosovske institucije, ali brine i Republika Srbija. Na terenu te objekte obezbeđuje Kosovska policija. Položaj tih crkava i manastira je zakonski regulisan i oko njih postoji ta specijalna zaštićena zona. U praksi se, naravno, Ustav Kosova i zakonska regulativa, posebno ne poštuje, ne primenjuje. Tih zakona se u praksi niko ne pridržava, pa tako imamo tik uz Gazimestan, mesto gde se odigrala Kosovska bitka, da je albanski biznismen Orka ili Orča podigao objekat iako je u 50, 100, 200 metara oko zaštićene zone zabranjena bilo kakva gradnja”, kaže naš sagovornik.
On takođe podseće da “taj narativ i taj pokušaj gašenja srpskog kulturnog nasleđa, gašenja sećanja na srpsko prisustvo na ovim prostorima nije od juče”.
“Iskustvo je pokazalo da nije dovoljno samo proterati Srbe, uništiti njihovo nasleđe, već je potrebno postaviti jedan nov narativ, utisnuti u svest običnih ljudi sećanje o albanskom kontinuitetu na tim prostorima. Taj narativ ima svoju osnovu mnogo pre Hovenijera, mnogo pre kosovske ‘nezavisnosti’. Po tom narativu su Srbi okupirali Kosovo”, objašnjava ovaj istoričar.
Dodaje da “razume” kosovske institucije i uopšte kosovsku javnost, zašto toliko insistiraju na Ulpijani.
“Kada turisti ili neka delegacija sa Zapada dođu, najreprezentativnije što kosovski Albanci mogu da ponude svetu je Ulpijana. Tu jedino mogu da dođu. Ukoliko dođu u Gračanicu, tu će ih dočekati predstavnici SPC, ukoliko dođu u Novo Brdo, tu su vidljivi tragovi srpske prošlosti. Tako da je Ulpijana jedino mesto gde mogu da dođu i predstave strancima ono što Kosovo poseduje i da kroz narativ istaknu svoje ilirsko poreklo”, zaključuje Gudžić.
