Mnogi istoričari kao jedan od presudnih događaja u ljudskoj istoriji navode pad Carigrada 1453. godine. I zaista može se reći da je ovaj događaj umnogome promenio tok istorije. Hiljadugodišnje carstvo, koje je nasledilo tekovine Rimskog carstva, a tokom postojanja svojom civilizacijom i kulturom zadivilo čitav ondašnji svet, zvanično je prestalo da postoji.
Grad, koji je za hiljadu godina trajanja, preživeo više opsada, Avara, Arabljana, Bugara, Latina, nije izdržao tog 29. maja pred naletom Osmanlija, koji su nakon osvajanja, ne samo stekli novu prestonicu, već i nastavili širenje i osigurali trajnost svog carstva u Evropi.
Osvajanjem Konstantinopolja,padom Carigrada, u utorak, „danu koji nikada nije trebao da svane“ od strane vojske Osmanskog carstva, na čijem je čelu bio, tada dvadesetjednogodišnji sultan Mehmed II, kasnije nazvan Osvajač, završena je priča o najdugovečnijem hrišćanskom carstvu koje je trajalo preko 1.000 godina – Istočnom rimskom carstvu, Romejskom ili Vizantijskom carstvu.
Pad Carigrada imao je dalekosežne posledice, jer su se Osmanlije konačno utvrdili na Balkanu i više ih ništa nije moglo sprečiti u pohodu na Evropu. U završnim borbama, tokom opsade Carigrada, život je izgubio i poslednji vizantijski car Konstantin Dragaš-Komnin.
Pripreme za opsadu i opsada
Od početka 1453. godine, Mehmed je počeo da se priprema za zauzimanje Carigrada, nastanivši se u Adrijanopolju (Jedrene, tur. Edirne), gde je koncentrisao vojsku od 150 000 vojnika i flotu od 400 brodova, dok je osmanska vojska za to vreme bila opremljena savremenom artiljerijom. Kada je 5. aprila 1453. godine Mehmed II stigao pod carigradske zidine, Grad je već bio opkoljen i sa mora i sa kopna. Sultan je 7. aprila podigao svoj šator ispred Vrata Svetog Romana i najavio početak opsade grada.
Za razliku od Osmanskih Turaka, Vizantinci su imali 7000 ratnika, od kojih 2000 plaćenika – uglavnom Mlečana i Đenovežana, dok je u to vreme u gradu živelo 50 000 stanovnika kojima je trebalo obezbediti hranu.
Konstantinopolj je sa kopnene strane bio opkoljen rovom i dvostrukim zidovima, koji su od 12. aprila svakodnevno bili podvrgavani artiljerijskoj vatri. Sultan je 24. maja poslednji put predložio „mirno“ rešenje: ili se car obavezuje da godišnje plaća 100 hiljada zlatnika (u to vreme potpuno nerealan iznos), ili svi stanovnici napuštaju grad.
Vizantijski car, Konstantin XI Dragaš (1448—1453), uzdao se u pomoć sa Zapada i nije hteo da se preda. Dobivši negativan odgovor, Mehmed je 27.maja naredio svojoj vojsci da se počne pripremati za poslednji napad, Obećao je da će blago koje budu zatekli u gradu biti ravnomerno raspoređeno vojnicima i obećao im je tri dana pljačke. Naredio je da ponedeljak bude dan odmora kako bi se vojnici mogli pripremiti za konačni napad.
Juriš na Carigrad
Noću 29. maja u dva sata počeo je juriš duž čitavog oboda zidova. Poučen ranijim iskustvom, sultan Mehmed je odlučio da ne pošalje svoje elitne jedinice vojske odmah, već da neprijatelja prvo izmori, a onda mu zada konačan udarac. Najpre u napad šalje neredovnu vojsku, bašibozuke, avanturiste iz svih krajeva, čak i hrišćane, koji su se borili za platu i plen koji je sultan obećao. Imali su sopstveno oružje: krive sablje, praćke i arkebuze. Problem je bio što je ova vojska bila nepouzdana, jer kad ne bi imali uspeha u prvom naletu, lako bi gubili hrabrost, tako da su iza njih bili sultanovi ljudi sa bičevima koji su imali zadatak da ih šibajući guraju napred. Iza njih nalazili su se sultanovi janičari.
Borba se vodila prsa u prsa. Hrišćani su pomislili da borba jenjava, s obzirom na to da janičari nisu uspevali da se probiju, ali im sreća nije bila naklonjena. Turci su iskoristili činjenicu da branioci prilikom povratka iz jednog napada nisu lepo zatvorili malu kapiju zvanu Kerkoporta. Jedna grupa od 50-tak Turaka prošla je kroz kapiju i našla se iza zidina.
Car je uvideo da je spoljašnji zid probijen i zato je brzo pokušao da organizuje odbranu unutrašnjeg zida. Uz njega su bili i don Francisko de Toledo, carev rođak, kao i njegov sinovac Teofil Paleolog i odani pratilac Jovan Dalmata. Ali odbrana je već bila razbijena. Teofil nestaje u masi, a car Konstantin shvativši da je carstvo izgubljeno, odbacuje carske insignije i kreće za svojim sinovcem, gde mu se u borbi gubi svaki trag.
Pad Carigrada
Grad Konstantinopolj, koji je hiljadu godina bio poznato ognjište duhovnosti i umetnosti – po rečima Visariona Nikejskog, «gymnasium optimarium artium » – pao je pod naletima Turaka …. Ali i pre podne, kritski mornari držali su se u kulama. Iz poštovanja prema njihovoj hrabrosti, Turci su im dozvolili da se ukrcaju na brodove i otplove kući. Čitava eskadrila brodova prepunih izbeglica krenula je na zapad …
Prilikom pada Carigrada 29. maja 1453. godine, Konstantin XI Paleolog – Dragaš je sa sebe skinuo sve znake carskog dostojanstva i izdao poslednju naredbu za juriš,uz reči:“Postoji vreme kada Čovek mora biti spreman da se suoči sa smrću … pic.twitter.com/3OjKoxCP3O
— Kose mi moje čupave (@chupelenge) May 29, 2020
Sam sultan Mehmed II ušao je u grad tek 1. juna, u pratnji odabrane grupe janičarske garde, u pratnji vezira. Sve je bilo opustošeno i razrušeno, crkve oskrnavljene i opljačkane, kuće – prazne, prodavnice i magacini – razbijeni i opljačkani. Sultan je ujahao je na konju u crkvu Svete Sofije, naredio da se sruši krst i pretvori u najveću džamiju na svetu.
Na mestu Vizantijskog carstva stvoreno je Osmansko carstvo čija je prestonica premeštena iz Adrijanopolja u Carigrad, koji su Turci preimenovali u Istanbul…
Značaj Vizantije za pravoslavlje
Vizantijsko carstvo, naslednik Rimskog carstva, bilo je kolevka pravoslavnog hrišćanstva i kulturni most između Istoka i Zapada. Njegovo kulturno nasleđe ostavilo je neizbrisiv trag u istoriji, umetnosti, arhitekturi i literaturi. Vizantijska umetnost i arhitektura, sa svojim mozaicima i ikonama, oblikovale su estetiku pravoslavnih crkava širom sveta. Carigrad, današnji Istanbul, bio je srce Vizantije, mesto gde su se susretale trgovačke putanje i kulturni uticaji, stvarajući jedinstvenu sintezu tradicija.
„Bio je utorak, 29. maj 1453. godine, praznik Svete Teodosije!
Crni dan koji nikada nije trebalo da svane!“ pic.twitter.com/v1nhH8BsEJ— Sevastokrator (@Sevastokrator3) May 29, 2024
Vizantijsko carstvo je takođe imalo veliki uticaj na razvoj i širenje pravoslavnog hrišćanstva. Njegova misionarska delatnost, posebno kroz delo svetih braće Ćirila i Metodija, koji su stvorili ćirilično pismo, omogućila je širenje vere i pismenosti među slovenskim narodima. Vizantijska teologija i filozofija imale su dubok uticaj na pravoslavnu doktrinu, a njene eklisijastičke strukture postale su model za mnoge pravoslavne crkve.
Hrisovulja sa svojeručnim potpisom Konstantina XI Paleologa Dragaša,poslednjeg vladara Romeja,ispisanim crvenim mastilom; Konstantin u Hristu Bogu pravoverni car i samodržac Romeja Paleolog.(grč. Κωνσταντίνος ο εν Χριστώ τω Θεώ πιστός βασιλεύς και αυτοκράτωρ Ρωμαίων ο Παλαιολόγος). pic.twitter.com/oF0hPBkUfU
— Vučko Kurjački (@Vucko_Kurjacki) February 12, 2023
Pad Carigrada 1453. godine, pod osmanskom opsadom, predstavlja kraj jedne ere i početak nove. Iako je Vizantijsko carstvo nestalo, njegovo kulturno nasleđe je preživelo i nastavilo da oblikuje svetsku istoriju. Carigrad je i dalje živ u sećanju kao mesto gde se istorija prepliće sa legendom, a njegov duh i dalje inspiriše umetnike, pisce i istoričare.
Kulturni i duhovni udar na hrišćanski svet
Pad Konstantinopolja nije bio samo vojni poraz; to je bio i kulturni i duhovni udarac za hrišćanski svet. Mnogi učeni ljudi i umetnici pobegli su iz grada, noseći sa sobom znanje i kulturno blago, što je doprinelo kasnijem razvoju Renesanse u Zapadnoj Evropi. S druge strane, osvajanje je označilo početak velike Osmanske imperije, koja je dominirala regionom više od četiri veka.
Danas, 29. maja, sećamo se ovog prelomnog trenutka u istoriji, koji nas podseća na prolaznost carstava i važnost kulturnog i duhovnog nasleđa. Pravoslavno carstvo Romeja je ostalo ideal upravo toga neprolaznog i večnog Carstva u kojem caruje Gospod Hristos. Pad Vizantije je događaj koji i dalje inspiriše istoričare, pisce i umetnike, i koji nastavlja da bude predmet istraživanja i diskusija.
Vizantijsko carstvo je bilo više od političke sile; bilo je to carstvo koje je negovalo umetnost, nauku i filozofiju. Njegovo nasleđe je utkano u temelje moderne Evrope i pravoslavnog sveta, i kao takvo, zaslužuje da bude zapamćeno i proučavano. Pad Carigrada možda je bio kraj jednog carstva, ali je takođe bio i početak nove epohe u kojoj su ideje i dostignuća Vizantije nastavila da žive i oblikuju svet oko nas.
Nebojša Lazić i Aleksandar Stojanović
