Čuvena junakinja pisca Bore Stankovića Koštana, pravog imena Malika Eminović, pozne godine dočekala je kao uboga starica u trošnoj kući na periferiji Vranjske Banje.
Kitili su je i darivali dukatima, parama i zlatom obasipali. Činili su to kraljevi, bogati trgovci, hadžije, čorbadžije, meraklije, age i begovi. Nju, devojku po imenu Malika Eminović.
Pod tim imenom malo ko ju je znao. Ali kad se izgovori Koštana, junakinja čuvenog dela Bore Stankovića, nema ko za nju nije čuo. Pevala je po vranjskim mehanama i kafanama drugih varoši. Bogataši, hadžije i čorbadžije su u kafanama zbog njene pesme i njihovog derta silno bogatstvo ostavljali. Trgovac te nove branše bio je i stari bogataš Mitke, drugi glavni junak Stankovićevog romana, kome je Koštana najviše pevala i novac odnosila.
Koštanu ne treba shvatiti kao zavodnicu, jer ona to nikad nije ni bila. Upamćena je kao čedna, mlada, vitka, razdragana od mladosti. Osvajala je sve redom, a naročito Mitketa. Nažalost, dukate, zlato i pare nije umela da sačuva. Dok su trajali glas i slava, trajao je i lep život. A onda je došla starost koju je dočekala u bedi i siromaštvu, u staroj, oronuloj, prljavoj kućici, u ciganskoj mahali Vranjske Banje. U takvoj kućici, koju je od ostalog dela banje odvajao omanji brežuljak, pronašao ju je reporter „Politike”, objavljujući svoj zapis u broju od 6. aprila 1941. godine.
I kraljevi voleli dert
Taj broj naših novina teže se može naći, jer je tog dana Nemačka napala Jugoslaviju i bombardovan je Beograd. Trag o Koštani ipak je ostao u vremenu, zahvaljujući novinaru „Politike” R. Stoiljkoviću koji ju je posetio u njenoj čatmari, zapažajući da, sa svojim mužem Maksutom, nekada čuvena pevačica i igračica živi u krajnjoj bedi.
„To je ona Ciganka za kojom je celo Vranje ludovalo, i zanosom mladosti, uz daire, tražilo njenu pesmu, njeno belo grlo”, pisao je reporter. „Od njene lepote oči su zaslepljivale, vodeći ljude u propast, pa ne čudi što su mlade Vranjanke na nju bile besne i ljubomorne, tražeći da se protera iz varoši.”
Vreme njene mladosti i pesme uvek je donosilo dert, a ona kao da nije bila svesna koliko je doprinosila da se raspojasani bogataši vesele do zore, uživajući u njenoj igri, šalvarama, dairima…
– Eh, kad se toga samo setim – duboko je uzdahnula, popravljajući zejtinjavu šamiju, kojom je prekrila glavu i deo lica. – Dođe u Vranje, istovremeno da bi obišao i granicu kod Ristovca, kralj Milan. Pozovu me da mu pevam, i kažu da voli pesmu „Slavuj pile, ne poj rano”. Pustim glas, udarajući u daire. Pažljivo je slušao, a na kraju me je nagradio punom šakom zlatnika. Pevala sam i kralju Petru i drugim velikanima. Para je bilo koliko ti duša želi. Voleli su pesme „Šano, dušo”, „Stojanke, bela Vranjanke”, „Na kraj sela”.
Ne voli novinare, kao što nije volela ni Boru Stankovića, jer od toga što ju je „turio u knjige nikakve vajde nije imala”. Čak ga je jednom i tužila. Uzalud, čaršija ju je samo ismevala. Volela je svoje čorbadžijsko Vranje, žaleći što je mladost brzo prošla, a vratiti se neće. Kivna je na novinare „što o njoj pišu i raznose je kroz ceo svet, a ona to nije zaslužila, jer nikome zla nije učinila”.
– Bila sam mlada, lepa, vitka. To nije ni Bora pogrešio kad je pisuvaja. Moja pesma beše čuvena – kao da je, pred reporterom, otvorila dušu. – Nema čoveka u Vranju kome o Božiću ili Uskrsu nisam pevala i pare uzimala. Triput sam se na dan oblačila: haljina, jeleče, pa na kraju šalvare.
Topčiderski platan svedok vremena
Željna je cigarete i kojeg dinara. Kakav paradoks života: kroz te prste nekad su klizili dukati i mnoštvo novčanica. Sagovorniku se učinilo kao da je poželela da ponovo zatrese daire. Ne vredi, ne može. Njenim bićem sada gospodari starost i beda. Svoju staračku dušu ugreje jedino kad se domogne rakije, iako je Maksut grdi što pije. U njenim očima neki čudan sjaj. Kao da gostu neznancu, ali i svom životnom saputniku želi da kaže: – Ne diraj me, još mi je to ostalo…
Pred reporterom je sada stajala jedna druga Koštana. Baka smežuranog lica, donekle i izmenjene fizionomije. Na tom licu kao da je stalo celo jedno doba, a pre svega njeno staro Vranje, koje je otišlo u prošlost.
Ne želi da govori o progonu iz varoši, nasilnoj udaji, Bori i o još nekim ličnostima iz doba njene pesme i igre. Odbija da priča i o dairima punim dukata.
Od slave samo uspomene
Reporter dalje opisuje da tog aprila 1941. godine Koštana nije imala od čega da živi. Pritisli su je dovijanje, siromaštvo i prosjačenje. Njena kućica je trošna i prljava, čiji pravi izgled kriju grane starih banjskih kestenova. Oko kuće je korov, razni otpaci, samoća, siromaštvo. Eto šta je slavna i od meraklija tražena Koštana doživela, dok se u isto vreme njen život i mladost prikazuju na raznim pozornicama. Ona od toga nema ništa, sem uspomena na svoju slavu. Maksut je vidno bolestan i teško se kreće banjskim ulicama, naravno bez prebijene pare.
Ništa od tog silnog novca i dukata nije ostalo. Samo je ostalo sećanje na bekrijanje po vranjskim kafanama, uz raspojasane gazde, trgovce i pustahije, koji su novac trošili nemilice. Pušila je mnogo i uvek. I tog dana, kad ju je posetio reporter „Politike”, palila je jednu za drugom cigaretu. Hteo je novinar na kraju i da je fotografiše. U početku je odbijala, govoreći: – Stara sam, sramota me… Da sam mlada i lepa, ako ćeš me slikaš, a ovako ne.
Ipak je pristala, pozirajući tiho i mirno. Reporter joj je ostavio cigarete i koju novčanicu. U znak zahvalnosti što ga je ugostila u tom ubogom domu, piše Politika magazin.
Tekst u „Politici” od 6. aprila 1941. bio je među poslednjima o Koštaninoj sudbini. O njoj se, kasnije, retko šta čulo. Umrla je 1948. godine. Prema nekim saznanjima, imala je 73 godine, ali podatak nije pouzdan.
Ime dobila po kestenu
Kad je počela da peva i igra po kafanama i na teferičima, Maliku su Vranjanci prekrstili u Koštanu. Učinile su to meraklije i sevdalije, a sve je imalo opravdano značenje, jer je „koštan” u Vranju kesten, onaj čvrst, jedar. Cela njena spoljašnjost je ličila na mlado, vitko i visoko kestenovo stablo, poznato i omiljeno u ovom kraju. Zato joj je i Bora u svojoj drami dao takvo ime.
Dramu prepravljao više puta
U Koštaninino „zlatno doba” Vranje je imalo veći broj bogatih trgovaca koji su mnogo voleli kafanu, pesmu, dert, bogatu trpezu. U kafanama su prilično trošili, ali su i zarađivali, izvozeći u Grčku i Tursku kudelju i „pokrovce”, ručno rađene ponjave, prekrivače. Bora Stanković je svoje delo napisao kad je imao oko 24 godine, ali ga je više puta prepravljao.
