Kako objasniti misteriju kliničke smrti? Šta se dešava u trenutku smrti? Zašto mrtvi dolaze živima? Objavljujemo deo govora koji je u Moskvi održao Andrej Gnezdilov, profesor Odeljenja za psihijatriju Sankt Peterburgske medicinske akademije, predsednik Ruskog udruženja onkopsihologa, profesor na Odeljenju za gerijatrijsku psihijatriju Psihoneurološkog instituta, počasni doktor Univerziteta u Eseksu (Velika Britanija) i autor brojnih knjiga. Ni jedan mudrac još nije shvatio šta je smrt, šta se dešava u trenutku smrti. Takva faza kao što je klinička smrt ostaje gotovo bez pažnje. Čovek padne u komu, stane mu disanje, srce, ali neočekivano za sebe i za druge, on se vraća u život i priča neverovatne priče.
Nedavno je umrla Natalija Petrovna Bekhtereva. Svojevremeno smo se često svađali, pričao sam joj o slučajevima kliničke smrti koje sam imao u mojoj praksi i koji dokazuju da ima života nakon smrti, a ona je govorila da su to sve gluposti, da se u tim prilikama samo dešavaju promene u mozgu… I jednom sam joj dao novi primer kliničke smrti koji je doživela naša pacijentkinja, koji ću sad da ispričam, a zbog kog je ona potpuno promenila svoje dotadašnje mišljenje.
Radio sam 10 godina na Onkološkom institutu kao psihoterapeut i jednog dana su me pozvali kod jedne mlade žene. Tokom teške onkološke operacije Julija je doživela kliničku smrt, srce joj je stalo, dugo nisu mogli da ga pokrenu, a kada se probudila, tražili su od mene da utvrdim da li su posledice ovog stanja ostale, da li su joj pamćenje i refleksi normalni, da li joj je svest potpuno vraćena, da li joj se psiha promenila zbog dugog odsustva kiseonika u mozgu.
Došao sam na odeljenje intenzivne nege, Julija je tek dolazila k sebi. Pitao sam: „Možete li da razgovarate sa mnom?“ – „Da, ali želela bih da se izvinim, toliko sam vam nanela nevolja“, – „Kakvih nevolja?“, – „Pa, srce mi je stalo, doživela sam veliki stres, a videla sam da je i za doktore to bio veliki stres.
Iznenadio sam se: „Kako ste mogli to da vidite. Kada ste bili u stanju kliničke smrti, niste mogli ništa ni da vidite ni da čujete. Apsolutno nikakve informacije nisu mogle doći do vas, jer vam je mozak bio isključen, a srce stalo…“
Da, doktore, u redu je to… Ali ono što mi se dogodilo bilo je tako stvarno… i sećam se svega… Rekla bih Vam o tome ako mi obećate da me nećete poslati u psihijatrijsku bolnicu.
I Julija je ispričala sledeće: kada je anestezija počela da deluje, odjednom je osetila blagi udarac u stopala i odjednom je nekim kružnim pokretom izbačena iz sopstvenog tela. Imala je osećaj da joj se duša izvrnula naopačke, i da je izašla u nekakav maglovit prostor.
Iznenadila se kada je videla sebe kako leži na operacionom stolu, videla hirurge kako se naginju nad sto i čula kako neko viče: „Srce joj je stalo! Počnite odmah!“
A onda se strašno uplašila, jer je shvatila da je ovo njeno telo! Tada je shvatila da je umrla i odmah ju je obuzela strepnja za svoje najmilije koji su ostali kod kuće: majku i ćerku. Uostalom, nije ih ni upozorila da će biti operisana! „Kako to da ću sada umreti, a da se neću ni oprostiti od njih?!” Njena svest je bukvalno pojurila ka sopstvenoj kući i iznenada, čudno, odmah se pojavila u svom stanu! Videla je da se njena ćerka Maša igra sa lutkom, baka sedi pored unuke i nešto plete.
Tada je na vrata pokucala komšinica Lidija Stepanovna, ušla unutra i rekla: „Ovo je za Mašu. Mašo, uvek si se trudila da budeš kao tvoja majka, pa sam ti sašila istu haljinu na tačkice, kakvu ima i ona“. Maša se raduje, baca lutku i trči do komšinice, ali usput slučajno zakači stolnjak: stara šolja pada sa stola i razbija se, pored nje leži kašičica, leti za njom i pada pod tepih. Buka, zvonjava, metež. Baka, stežući ruke, viče: „Mašo, kako si nespretna!“
A onda, potpuno zaboravljajući na ono što joj se upravo dogodilo, devojčicina majka Julija je prišla ćerki, pomilovala je po glavi i rekla: „Mašo, ovo nije najgora tuga u životu.“ Devojčica se iznenađeno okreće, ali kao da je ne vidi, odmah vraća glavu nazad. Julija ništa ne razume: nikada se ranije nije dogodilo da se njena ćerka okreće od nje kada hoće da je uteši! Ćerka je odgajana bez oca i bila je veoma vezana za majku. Ovo njeno ponašanje je uznemirilo Juliju i ona je, potpuno zbunjena, počela da razmišlja: „Šta se dešava? Zašto se moja ćerka okrenula od mene?“ I odjednom se setila da, kada je razgovarala sa ćerkom, nije čula sopstveni glas! Kada je pružila ruku i pomilovala ćerku, nije osetila nikakav dodir! Zapitala se: „Ko sam ja? Zar me ne vide? Jesam li mrtva? Užasnuta, juri ka ogledalu i ne vidi svoj odraz u njemu… Ova poslednja okolnost ju je potpuno oborila, činilo joj se da će poludeti od svega ovoga… Ali odjednom, u haosu svih tih misli i osećanja, ona se seća svega što joj se ranije dešavalo: „Operisala sam se!“ Priseća se kako je videla svoje telo sa strane – kako leži na operacionom stolu – priseća se strašnih reči anesteziologa o zaustavljenom srcu…
Ova sećanja još više uplašila Juliju, a u njenom potpuno zbunjenom umu odmah bljesne: „Sad svakako moram da budem u operacionoj sali jer će me lekari proglasiti mrtvom!“ Izjuri iz kuće, razmišlja kojim prevozom da što pre stigne… ali istog trenutka je ponovo u operacionoj sali, a do nje dopire glas hirurga: „Srce je proradilo! Nastavljamo operaciju, ali brzo, da opet ne prestane! Sledi propust u pamćenju, a onda se budi u sobi za oporavak.
Nakon što sam saslušao njenu priču, upitao sam je: „Hoćete li da odem kod Vaših i javim im da je operacija završena i da je sve u redu? Sada mogu i da Vas posete. Ona je odgovorila: „Doktore, bila bih srećna da to uradite.“
Otišao sam na adresu koja mi je dala, Julijina majka je otvorila vrata, ispričao sam kako je prošla operacija, a onda upitao: „Recite mi, da li je komšinica Lidija Stepanovna bila kod Vas u pola jedanaest?“
– „Da li je poznajete? Da, bila je ovde.“
– „Da li donela haljinu sa tačkama?“
– „Da, donela je“… „Otkud znate za sve to, jeste li Vi neki mađioničar, doktore?“
Sve se složilo do najsitnijih detalja osim jednog: kašika nije pronađena. Tada sam se setio detalja Julijine priče i rekao: „Pogledajte pod tepih“. I zaista – kašika je ležala ispod tepiha…
***
Pa šta je smrt? Naučno objašnjenje je da da je smrt kada srce stane i prestane rad mozga, ali u isto vreme, ubeđen sam da smrt svesti jednostavno ne postoji. Duša je oslobođena svoje ljuske i svesna je celokupne okolne stvarnosti. Za to već postoje brojni dokazi, to potvrđuju brojna svedočanstva pacijenata koji su u tim minutima bili u stanju kliničke smrti i doživeli postmortalno iskustvo. Komunikacija sa pacijentima nas mnogo uči, i shvatamo da je nemoguće otpisati sve takve vanredne događaje kao puke slučajnosti. Ovakvi primeri raspršuju nam sve sumnje u besmrtnost naših duša.
