Onostrana posmrtna iskustva oduvek su privlačila pažnju ljudi, kako onih koji veruju u takvu mogućnost, tako i onih koji u to ne samo da sumnjaju već je kategorički odbijaju. Ipak. Mnogo je svedočanstava o susretima ljudi sa večnošću i njihovom boravku u “onom svetu”. Evo jednog takvog svedočanstva. Dogodilo se u jeku Perestrojke. U to vreme sam radio kao novinar u regionalnim novinama, mada sam živeo u svom gradu i retko putovao u redakciju. Jednog dana došao sam da prisustvujem sahrani šefa grupe dopisnika koji su me ranije prihvatili zbog zaposlenja.
…Oproštajna ceremonija održana je po protokolu stranke – u skupštinskoj sali, sa crvenom zastavom kod kovčega, sa nagradama na jastucima, govorima stranačkih ličnosti i njegovih kolega-novinara. Pošto je šef grupe dopisnika bio ateist do srži i čak nije ni čuo za Crkvu, veru i religiju kao „opijum za narod“, sahrana je bila bez sveštenika, bez pogrebne službe, bez tamjana ili sveća. Trener nas je odvezao do groblja i sa njega.
Daće su priređene u redakcijskoj kantini. Glavni urednik i kolege među novinarima ustajali su i govorili mnogo dobrih stvari o novoimenovanom višem kolegi i poželeli mu da se „odmori u miru“. Sećam se da je zamenik glavnog urednika rekao: „Ne znamo postoji li „ drugi svet “, jer se od njega niko nikada nije vratio i rekao nam o tome. Ali ako to postoji, neka naš prijatelj bude tamo srećan. “ Valentina, novinarka odeljenja za kulturu koja je sedela s moje desne strane, svaki put bi podigla čašu sode (a ne votke poput mene). Sedela je tiho, samo klimujući glavom nakon svake elegije; ali nakon govora zamenika urednika izustila je tihim glasom sebi, ne obraćajući se nikome: „Zašto kažete da se niko nije vratio? Neki su!“
Imao sam puno vremena pa sam otišao u kancelariju svog mentora – šefa dopisničkog odeljenja – da prekratim vreme. Valentina i njena najbolja prijateljica bile su tamo. Proveli smo neko vreme zajedno uz čaj i ćaskali. Valentina je bila predstavnik generacije novinara mlađih od šefa kojeg smo upravo „ispratili“ i bila je religiozna. Bila je gotovo istog uzrasta kao i moji roditelji; i uvek sam imao duboko poštovanje prema njoj, ne samo zbog razlike u godinama – postoje ljudi za kojima počnete osećati naklonost na prvi pogled. Vidite po licu i očima da je pred vama dobra, pristojna, iskrena i otvorena osoba. Svidelo mi se jako sve što je Valentina napisala – igrane priče, članci i skice. Ali poznavali smo se samo nominalno i izuzev po pitanju posla, naši putevi se ranije nisu ukrštali. Ali sada smo malo razgovarali.
Pitao sam je: „Valia (umanjeni oblik imena Valentina. – Trans.), žao mi je: za stolom sam čuo vaše reči da se neki ljudi vraćaju sa drugog sveta. Jeste li samo nagađali ili poznajete nekoga ko je bio tamo, a zatim se vratio?“
„Znam. Bila sam tamo i vratila se. Ovako se dogodilo…“
„…Jednom sam prehladila pluća, kasnije sam imala hronične probleme sa plućima, a poslednjih godina sam često bila bolesna. Lekar mi je objasnio da lek više ne može prodreti u moje levo plućno krilo i da ga treba ukloniti. I to treba učiniti što pre, inače mogu umreti. Tako sam otišla u bolnicu na detaljni pregled i pripremu za operaciju. „Operisana sam pod totalnom anestezijom. I u nekom trenutku doživela sam kliničku smrt. Naravno, ništa nisam osećala i shvatala. Bila sam u nesvesti i nisam znala šta se događalo pre i posle toga. Ali sećam se tog trenutka! Moje telo je ležalo na hirurškom stolu, doktor i njegovi pomoćnici su me pokušavali reanimirati, dok sam ja „visila“ iznad njih, sve sam videla i čula. Dalje sam „letela“ kroz neke zidove i našla se u hodniku u kojem su moja majka i ćerka sedele na stolicama. Mogla sam da čujem njihov razgovor i još uvek se sećam o čemu su razgovarali. „Siguran sam da ste pročitali knjigu Rejmonda Mudija – Life After Life? Sve što je tamo navedeno je tačno. Ja sam lično sve to doživela. Proletela sam kroz tunel i ugledala svetlost.
Glas mi je rekao: „Ispraznili ste čašu jada u smeće. Možete ostati ovde ili se vratiti ako želite.“
Osećala sam se tako dobro tamo; Osetila sam takvo blaženstvo, mir i radost da sam plakala: ‘Da! Želim da ostanem! Želim da ostanem!’
I sledeće čega se sećam je ležanje u telu, ležanje na bolničkom krevetu i osećanje strašnog bola u mojim dislociranim rebrima. Kako se ispostavilo, prošlo je puno vremena od operacije. Otprilike tri dana mislila sam samo na sledeće: „Pa, kad će oni mene povesti?“ Kada sam shvatila da sigurno neće doći to vreme sada, to me je povredilo do suza: ‘Kako to može biti? Pitali su me i odgovorila sam da želim da ostanem! Zašto sam još uvek ovde? Zašto me nisu poslušali? ‘
„Ubrzo sam bila na putu oporavka i prebačena iz šok sobe u normalno odeljenje. Najzad su mi draga mama i ćerka došle u posetu. I pomislila sam: ‘Možda još nisam završila svoju misiju na zemlji; Verovatno su mi potrebni moja porodica i prijatelji …„
„I ne samo da postoji „drugi svet“ već je on stvarniji od našeg sveta, u tolikoj meri da mi se dugo vremena nakon oporavka činilo da je naš život vrlo „nestvaran“, kao hologram. Kao da sam iz voluminoznog i živopisnog sveta prešla u ravni, bezbojni, koji gotovo da nema zvuka i mirisa. Sada sam se već navikla. Moj pogled na svet se od tada nije promenio, ali više se ne bojim smrti nakon te pojave, jer znam da smrti nema.“
Prošlo je mnogo godina od tog razgovora. Ubrzo sam promenio mesto rada i nisam ponovo sreo Valentinu. Ali, putem zajedničkih prijatelja uvek bismo jedno drugo pozdravljali. Još je živa. Ko zna, možda se ponovo sretnemo.
Valerij Serjakov
