Valjano je uživati u radu, duhovnom stvaralaštvu, ličnom napretku i dostignućima; u zdravlju i u ljubavi – svojski uživati u velikim stvarima. Ne u onim svakojakim – malim, kako nas uči popularna psihologija. Malena zadovoljstva poput kafe, kolača i parfema – to su trenutni nadražaji naših čula. Onoga trena kada prestanu, naš um vapi za njima i postaje nesrećan. Suštinska nevolja nastaje ako shvatimo da ne znamo prizvati sreću drugom metodom. Jer to je pitanje sistemskog problema. Šta je brzo, to je i kuso. Za sve što vredi – potrebno je vreme, a vreme iziskuje strpljenje. Ali, naposletku – osećaj ponosa usled sticanja osobitih vrlina, to je uživanje koje nikada ne mora da prestane.
Hedonizam je istinski definisan kao greh. Uči nas opasnosti koja se krije iza neumerenosti i poriva za halapljivost. Donosi trenutno osećanje zadovoljstva i svakako utiče na krojenje stila života.
Postići ravnotežu između korisnog delovanja i uživanja, kao stanja beskorisnosti – postaje teško kada se hedonizam osladi. Samokritičnost jeste ključna osobina koja preovladava u ljudskoj ličnosti, nastojeći da očuva njen integritet i vezu sa nepokolebljivom prirodom.
Rad jeste prirodna potreba čoveka, utkana u naš genetski kod. Međutim, kako civilizacija odmiče od prvobitnog stadijuma, čovek olakšava sebi sve poslove – primenom nauke, upotrebom mašina, digitalizacijom delatnosti, dok se dijapazon hedonističkih mogućnosti neprestano povećava. Tako postajemo bezbrižna i krhka civilizacija, što će zasigurno ostaviti traga u evoluciji ljudskih gena.
Stari zanati izumiru. Uklonila su ih novonastala zanimanja – oblikovana savremenim stilom života i vrednostima koje on nalaže. Tako su iskusne zanatlije postale zaštićena vrsta, ali je influensera, jutjubera i savremenih umetnika – svakoga dana sve više. I to je put kojim mladi žele da krenu.
Ljudi nastoje da ne rade i strahovito se plaše mučenja. Radije ne rade ništa, nego što pristaju na posao koji iziskuje zasukanje rukava. Tu, usled nedostatka novca za uljudan život, dolazi do pojave ideja koje nisu odlikovane čovečnošću. Mladi posežu za patološkim kockanjem, ilegalnim i neplemenitim poslovima širokog spektra, a sreću mere novcem.
Često se u našem društvu čuje da nema pravde i da se poštenje nikome još nije isplatilo. Izgleda da većina ljudi opaža samo jednu dimenziju uspeha i ponajviše finansijsku isplativost. Retko ko razmatra duhovni mir, smisao i istinsku sreću kada karakteriše čoveka. Zapita li se iko da li postoje ljudi koji su u narodu viđeni i slavni, a sebe ne mogu da pogledaju u ogledalu; noću da zaspe; danju da dokuče smisao? A da, nasuprot njima, bivstvuju neke radosne duše koje blistaju od ponosa i zadovoljstva, nemajući potrebu da se ikako porede sa drugima i da poseduju bilo kakvu stvar, kada ih krase najlepše vrline?
Nijedan greh ne ostaje izolovan. Tako, gde je prisutan hedonizam, za njime sledi i srebroljublje. Nije redak slučaj da čovek postane žrtva sopstvenih ambicija, a da pojam vrednosti pretoči u striktno materijalne pojmove.
Kako onda postati srećan u ova surova vremena, kada su većinske kulturološke struje usmerene ka degradaciji ljudskog integriteta i nametanju iskrivljenih vrednosti?
Prvenstveno – spazivši svoju svrhu. Jer, beskoristan čovek, isto je što i beskorisna stvar. I ostavši dosledan vrednostima koje definišeš kao ispravne. Nema veće nesreće od nesposobnosti za definisanje vrednosti. A tek je malo manje nesrećan onaj ko predviđenim vrednostima nije ostao dosledan.
Neda Petrović za Kompas info
