Ваљано је уживати у раду, духовном стваралаштву, личном напретку и достигнућима; у здрављу и у љубави – својски уживати у великим стварима. Не у оним свакојаким – малим, како нас учи популарна психологија. Малена задовољства попут кафе, колача и парфема – то су тренутни надражаји наших чула. Онога трена када престану, наш ум вапи за њима и постаје несрећан. Суштинска невоља настаје ако схватимо да не знамо призвати срећу другом методом. Јер то је питање системског проблема. Шта је брзо, то је и кусо. За све што вреди – потребно је време, а време изискује стрпљење. Али, напослетку – осећај поноса услед стицања особитих врлина, то је уживање које никада не мора да престане.
Хедонизам је истински дефинисан као грех. Учи нас опасности која се крије иза неумерености и порива за халапљивост. Доноси тренутно осећање задовољства и свакако утиче на кројење стила живота.
Постићи равнотежу између корисног деловања и уживања, као стања бескорисности – постаје тешко када се хедонизам ослади. Самокритичност јесте кључна особина која преовладава у људској личности, настојећи да очува њен интегритет и везу са непоколебљивом природом.
Рад јесте природна потреба човека, уткана у наш генетски код. Међутим, како цивилизација одмиче од првобитног стадијума, човек олакшава себи све послове – применом науке, употребом машина, дигитализацијом делатности, док се дијапазон хедонистичких могућности непрестано повећава. Тако постајемо безбрижна и крхка цивилизација, што ће засигурно оставити трага у еволуцији људских гена.
Стари занати изумиру. Уклонила су их новонастала занимања – обликована савременим стилом живота и вредностима које он налаже. Тако су искусне занатлије постале заштићена врста, али је инфлуенсера, јутјубера и савремених уметника – свакога дана све више. И то је пут којим млади желе да крену.
Људи настоје да не раде и страховито се плаше мучења. Радије не раде ништа, него што пристају на посао који изискује засукање рукава. Ту, услед недостатка новца за уљудан живот, долази до појаве идеја које нису одликоване човечношћу. Млади посежу за патолошким коцкањем, илегалним и неплеменитим пословима широког спектра, а срећу мере новцем.
Често се у нашем друштву чује да нема правде и да се поштење никоме још није исплатило. Изгледа да већина људи опажа само једну димензију успеха и понајвише финансијску исплативост. Ретко ко разматра духовни мир, смисао и истинску срећу када карактерише човека. Запита ли се ико да ли постоје људи који су у народу виђени и славни, а себе не могу да погледају у огледалу; ноћу да заспе; дању да докуче смисао? А да, насупрот њима, бивствују неке радосне душе које блистају од поноса и задовољства, немајући потребу да се икако пореде са другима и да поседују било какву ствар, када их красе најлепше врлине?
Ниједан грех не остаје изолован. Тако, где је присутан хедонизам, за њиме следи и среброљубље. Није редак случај да човек постане жртва сопствених амбиција, а да појам вредности преточи у стриктно материјалне појмове.
Како онда постати срећан у ова сурова времена, када су већинске културолошке струје усмерене ка деградацији људског интегритета и наметању искривљених вредности?
Првенствено – спазивши своју сврху. Јер, бескористан човек, исто је што и бескорисна ствар. И оставши доследан вредностима које дефинишеш као исправне. Нема веће несреће од неспособности за дефинисање вредности. А тек је мало мање несрећан онај ко предвиђеним вредностима није остао доследан.
Неда Петровић за Компас инфо
