Žitije Svetog Germana prvi put je sastavljeno od strane bratije Valaamskog manastira 1867. godine. Već 1868. godine objavljeno je pod naslovom „Žitije valaamskog monaha Germana, američkog misionara“.
U 2005. godini, na osnovu novih podataka o životu svetitelja, koje je u Kunstkameri – Muzeju antropologije i etnografije Ruske akademije nauka – pronašao kandidat istorijskih nauka Sergej Korsun, Valaamski manastir je izdao novu studiju pod naslovom „Prepodobni German Aljaski: valaamski podvižnik u Americi“.
Istraživanja Sergeja Korsuna
Sergej Korsun dugi niz godina radi u oblasti etnografije naroda Aljaske i autor je više od pedeset članaka. U arhivima je došao do zanimljivih dokumenata koji se tiču Ruske misije na Aljasci:
„Počeo sam da tražim preciznije podatke o Svetom Germanu i 2003. godine u Sankt Peterburgu, u Centralnom državnom istorijskom arhivu, pronašao sam dva dokumenta.
Prvi je zapis o izdavanju pasoša petorici iskušenika Sarovskog manastira, koji su pod vođstvom igumana Nazarja krenuli u Valaam. Među njima bio je i budući Sveti German.
Drugi dokument je pismo Svetom sinodu u kojem nastojatelj Valaamskog manastira, otac Gavrilo, izveštava da je 1782. godine on postrigao u monaštvo bivše iskušenike iz Sarova. Među njima je, pod imenom German, postrižen Jegor Ivanovič Popov — tako se zvao Sveti German pre monaškog postriga.“
Novi podaci o poreklu i ranim godinama
— „Da li se tamo pominju još neki detalji o prepodobnom?“
Da, pronađena je godina i mesto njegovog rođenja. Nije rođen 1757. godine, kako se ranije mislilo, već 1751. godine. U crkvenim kalendarima i dalje stoji da je prepodobni bio iz Serpuhova i iz trgovačke porodice. U stvarnosti, on je bio iz seljačkog staleža, iz Kadomskog okruga Voronješke gubernije. Njegova porodica živela je nedaleko od grada Šacka.
Sa sedamnaest godina Jegor Popov bio je regrutovan u vojsku i služio je jedanaest godina, nakon čega je ušao u Sarovski manastir.
Veza sa Svetim Serafimom Sarovskim
Sveti Serafim Sarovski i German Aljaski bili su veoma slični. Čak i na ikonama često su prikazani nalik jedan na drugog — u blizini šumske kelije, kako hrane medveda. Bili su podvižnici iste generacije, istog duha.
U Sarovski manastir ušli su iste godine, 1778, i svakako su se lično poznavali. Jedino je Sveti Serafim ostao u Sarovu, dok je Sveti German otišao na sever.
Ruski jezik na Aljasci
„Prošlo je vek i po otkako je Rusija prodala Aljasku. Da li tamo još neko govori ruski?“
Pre 150 godina prestonica Aljaske bio je Novoarhangelsk (danas Sitka), gde su Rusi činili većinu stanovništva. U drugim naseljima preovlađivali su Kreoli i domorodački narodi. Vrlo brzo su prešli ili na engleski ili na svoje eskimske jezike.
Većina Rusa se vremenom preselila u „niža državna područja“ – u unutrašnjost SAD, bliže civilizaciji. Glavni talas emigracije dogodio se između 1920. i 1940. godine, kada je u San Francisku nastala velika „aljaska kolonija“. Sa Rusima je otišlo i mnogo Kreola, ali su neki ipak ostali.
Jedna zanimljiva činjenica je poznata. Na Kenajskom poluostrvu u Aljasci postoji rusko selo Ninilčik. Posle prodaje Aljaske, u to mesto nije pristao nijedan brod punih sedamdeset sedam godina — ljudi su živeli u potpunoj izolaciji. Kada je 1935. godine tamo došao prvi protestantski propovednik, bio je zapanjen što ga niko nije razumeo — ljudi su govorili samo ruski.
Skromni monah koji postaje duhovni vođa
„U vašoj knjizi pišete da je u vreme misije na Aljasci Sveti German bio običan monah koji je vršio poslušanje pekara. Ipak, on na kraju predvodi Misiju; upravitelji Ruske Amerike dolaze kod njega na ostrvo Sprюs, ne samo radi duhovnih saveta, već i zbog državnih pitanja. Šta je to bilo neobično u ovom čoveku?“
Prepodobni nije bio ni sveštenik; upokojio se kao prost monah. Za starešinu Misije postao je protiv svoje volje. Svetog Germana je uvek opterećivao svetovni život — čak je i na Valaamu živeo kao zatvornik. Čini mi se da on uopšte nije želeo da bude misionar, mada je dobrovoljno otišao na Aljasku.
Većina ostalih članova Misije otišla je iz dužnosti ili po naređenju, a ne iz želje. Kada mu se ukazala prilika, German se povukao na ostrvo Sprюs da živi kao pustinjak u molitvi. Ali Gospod je odredio drugačije.
Početak misionarskog rada
1819. godine Aljasku je zahvatila strašna epidemija u kojoj je mnogo ljudi izgubilo život. German je tada primio dvogodišnjeg kreolskog siročeta po imenu Gerasim Zirijanov. Ovo je za oca Germana bio znak da je prizvan na misiju. Prestao je da beži od ljudi i na ostrvo Sprюs počeli su da mu dolaze učenici.
Kasnije je, čuvši za njegove podvige, kod njega došla Aleutka po imenu Sofija Vlasova, a ubrzo i još dvanaest žena. Tako je pored pustinjačke kelije oca Germana počeo da se formira pravi manastir.
Istinska misija u smirenju
„Možda je upravo Germanova nevoljnost da bude misionar dovela do istinskog misionarskog rada? Da je u molitvi stekao blagodat, pa su ga ljudi sami tražili?“
Da, Sveti German je činio prava čudesa i duboko je brinuo o domorodačkom stanovništvu — i upravo je to privlačilo ljude ka njemu. Ali on nikada to nije tražio namerno. Iz smirenja, monah je sebe smatrao nedostojnim tako teškog podviga kao što je misionarski rad.
Sačuvano je prvo pismo koje je Sveti German napisao po dolasku na Aljasku, upućeno igumanu Nazarju na Valaam. U njemu otac German — pekar Misije — sa divljenjem piše o misionarskim podvizima svoje bratije.
Nasleđe misije
Vredi napomenuti da su misionari radili nesebično i usput krstili hiljade domorodaca. Ali u početku je to bilo uglavnom formalno krštavanje, jer naši oci nisu poznavali lokalne jezike i nisu mogli da objasne suštinu pravoslavne vere.
Istinska misija započela je kasnije, kada je zemlja već bila pripremljena — i to upravo molitvenim podvizima Svetog Germana.
