Izbijanje otvorenih neprijateljstava između Pakistana i Avganistana predstavlja najozbiljniju konfrontaciju između ova dva suseda otkako su talibani ponovo preuzeli vlast 2021. godine. Posle nekoliko nedelja eskalacije prekograničnih sukoba i uzvratnih udara, Islamabad je saopštio da se nalazi u stanju „otvorenog rata“ sa talibanskom vladom nakon vazdušnih udara na mete u avganistanskim gradovima i pograničnim provincijama.
Nasilje je srušilo krhko primirje postignuto u oktobru 2025. godine i brzo se pretvorilo u najsmrtonosniju eskalaciju duž 2.600 kilometara duge Durandove linije u poslednjih nekoliko godina. Desetine hiljada civila su raseljene, a rizik od šire regionalne krize sve više raste.
Uzrok sukoba: prekogranični militanti
Neposredni povod za eskalaciju leži u sporu oko prekograničnih militantnih grupa. Pakistan optužuje Kabul da pruža utočište borcima organizacije Tehrik-e-Taliban Pakistan (TTP), što talibani odlučno negiraju. Ipak, geopolitičke posledice ovog sukoba daleko prevazilaze samu pograničnu liniju.
Za Kinu ovaj rat ne predstavlja samo bezbednosnu krizu, već i direktan izazov njenoj široj strategijskoj viziji regionalne integracije.
Među spoljnim akterima, upravo Kina bi mogla da pretrpi najveće gubitke ukoliko dođe do dugotrajnog prekida odnosa između Islamabada i Kabula.
Kineska vizija regionalne povezanosti
Godinama Peking pokušava da Pakistan i Avganistan pozicionira kao ključne čvorove transregionalne ekonomske arhitekture koja bi povezivala Centralnu Aziju, Južnu Aziju i zapadnu Kinu.
U središtu te vizije nalazi se Kinesko-pakistanski ekonomski koridor (CPEC), jedan od vodećih projekata inicijative „Pojas i put“ (BRI). Zasnovan na transportnoj infrastrukturi, energetskim investicijama i industrijskim zonama koje se protežu od kineske oblasti Sinđang do pakistanske luke Gvadar na Arapskom moru, CPEC je zamišljen ne samo kao bilateralno ekonomsko partnerstvo već i kao okosnica šire regionalne povezanosti.
Uloga Avganistana u kineskim planovima
U kineskom strateškom razmišljanju Avganistan je trebalo da postane periferno proširenje te mreže. Peking je istraživao mogućnosti povezivanja avganistanskih transportnih ruta, mineralnih resursa i tranzitnih koridora sa širim infrastrukturnim sistemom CPEC-a.
Takva integracija bi omogućila Avganistanu, koji nema izlaz na more, pristup pomorskoj trgovini, dok bi tržišta Centralne Azije bila čvršće povezana sa zapadnim kineskim provincijama.
Zbog toga rat između Pakistana i Avganistana pogađa upravo geografsko srce ove ekonomske vizije.
Kina između dva partnera
Odnosi Kine sa obe države pokazuju koliko su ulozi visoki. Pakistan se već dugo smatra „svevremenskim strateškim partnerom“ Pekinga. Taj odnos obuhvata vojnu saradnju, transfer vojne tehnologije i duboke ekonomske veze.
Kina je najveći trgovinski partner Pakistana i glavni investitor u projektima CPEC-a – od autoputeva i železnice do elektrana i specijalnih ekonomskih zona. Kineske kompanije su uložile desetine milijardi dolara u pakistansku infrastrukturu, dok Peking tu zemlju posmatra kao ključnu kapiju koja povezuje zapadnu Kinu sa Indijskim okeanom.
Oprezna saradnja sa talibanskim Avganistanom
Kinesko angažovanje u Avganistanu je opreznije, ali je takođe ojačalo nakon što su talibani ponovo došli na vlast. Peking je održavao diplomatske kanale sa talibanima i pre povlačenja SAD 2021. godine, a nakon toga je postepeno proširio ekonomske kontakte.
Kineske kompanije pokazale su interesovanje za ogromna, uglavnom neiskorišćena mineralna bogatstva Avganistana, uključujući nalazišta bakra i retkih zemnih elemenata. Istovremeno, Peking je podsticao prekograničnu trgovinu i ograničenu infrastrukturnu saradnju, nadajući se postepenoj integraciji Avganistana u regionalne ekonomske mreže.
Trilateralni diplomatski mehanizam
Da bi upravljala osetljivim političkim odnosima sa obe države, Kina je uspostavila trilateralni diplomatski okvir – mehanizam dijaloga Kina-Pakistan-Avganistan – čiji je cilj promovisanje ekonomske saradnje i bezbednosne koordinacije.
Ta inicijativa odražava uverenje Pekinga da razvoj i povezanost mogu postepeno ublažiti nestabilnost u jednom od najturbulentnijih regiona sveta.
Međutim, izbijanje rata između dve države učesnice tog okvira pokazuje koliko je ovaj pristup krhak.
Ograničenja kineske strategije
U srcu kineske dileme leži nesrazmera između instrumenata kojima Peking raspolaže i sila koje pokreću sam sukob. Glavna sredstva Kine u regionu su ekonomska: infrastrukturne investicije, trgovinski podsticaji i razvojno finansiranje.
Nasuprot tome, dinamiku sukoba između Pakistana i Avganistana oblikuju militantne mreže, sporne granice, ideološka suparništva i unutrašnji politički pritisci.
Ekonomska integracija može podstaći saradnju na dugi rok, ali teško može da reši aktivne pobune ili duboko ukorenjene bezbednosne probleme.
Diplomatska ravnoteža Pekinga
Javne poruke Kine odražavaju osetljivu ravnotežu koju mora da održi između dva partnera. Peking poziva Islamabad i Kabul da svoje razlike reše dijalogom i pregovorima, uz signale da je spreman da pomogne u deeskalaciji.
Iza zatvorenih vrata, kineske diplomate održavaju kontakt sa obe vlade kroz postojeće kanale, uključujući i trilateralni mehanizam saradnje.
Ipak, diplomatija sama po sebi možda neće biti dovoljna da reši dublje strukturne tenzije koje podstiču konflikt.
Istorijski koren problema: Durandova linija
Durandova linija – kolonijalna granica koja razdvaja Avganistan i Pakistan – i dalje je sporna i već decenijama predstavlja izvor napetosti. Prekogranične militantne mreže dodatno komplikuju bezbednosnu situaciju, omogućavajući oružanim grupama da koriste porozne granice i politička rivalstva.
U tom smislu, aktuelni rat nije samo bilateralni spor, već kulminacija dugotrajnih istorijskih tenzija.
Nuklearni faktor i regionalna nestabilnost
Konflikt se odvija i u širem globalnom kontekstu u kojem prag za sukob između nuklearnih sila deluje sve niži. Tokom poslednje decenije velike sile sve češće ulaze u rizične geopolitičke igre koje uključuju aktere sa nuklearnim oružjem.
Sam Pakistan je nuklearna sila, pa iako ovaj rat direktno ne uključuje drugu nuklearnu državu, on se odvija u veoma osetljivom regionalnom okruženju.
To dodatno povećava uloge i ukazuje na sve veću normalizaciju visokorizičnih konfrontacija u međunarodnom sistemu.
Test za kinesku geopolitičku strategiju
Za Peking ovaj rat otvara neprijatna pitanja o jednoj od osnovnih pretpostavki njegove regionalne strategije: da ekonomska povezanost može dovesti do političke stabilnosti.
Inicijativa „Pojas i put“ zasniva se na ideji da infrastruktura – putevi, železnice, cevovodi i luke – može postepeno pretvoriti konfliktne regione u zone ekonomskog prosperiteta.
Ali događaji duž Durandove linije pokazuju granice tog modela.
Rat koji dovodi u pitanje velike planove
Infrastruktura može olakšati trgovinu, ali sama po sebi ne može da prevaziđe ideološke pobune, sporne granice ili duboke geopolitičke rivalitete.
Ekonomski koridori mogu podsticati stabilnost tokom vremena, ali ne mogu zameniti političko pomirenje i efikasno upravljanje.
Zato rat između Pakistana i Avganistana predstavlja više od još jednog regionalnog sukoba. On je ozbiljan test za kinesku strategiju širenja ka zapadu i za širu pretpostavku da razvoj sam po sebi može promeniti političku kartu Evroazije.
Da li će Peking uspeti da se izbori sa ovom krizom, a da pritom ne ugrozi svoja partnerstva i sopstvenu stratešku viziju, ostaje neizvesno.
Ono što je, međutim, izvesno jeste da sukob koji se sada odvija na zapadnoj periferiji Kine preti da preoblikuje ne samo regionalne saveze već i osnovne pretpostavke jednog od najambicioznijih geopolitičkih projekata 21. veka.
