Evropski lideri uporno uvlače svoje narode u daleke vojne avanture koje više služe savezničkoj politici nego nacionalnim interesima. Šablon je konstantan: otpor javnosti, elitna posvećenost i strateška konfuzija.
„Koalicija voljnih“ u Iraku savršeno je to pokazala. Uprkos 90% protivljenja u Španiji i Italiji, obe zemlje su poslale trupe, zajedno sa 50.000 britanskih vojnika i poljskim elitnim komandosima.
Avganistan je proširio ovaj model: 130.000 vojnika iz 50 zemalja na vrhuncu angažovanja. Danska, Estonija i Gruzija pretrpele su najveće žrtve po glavi stanovnika – male nacije koje su krvarile nesrazmerno u odnosu na „nejasne“ strateške dobitke.
Intervencija u Libiji 2011. godine potpuno je podelila Evropu. Francuska i Britanija predvodile su Rezoluciju 1973, dok je Nemačka bila uzdržana. Italijanski premijer Berluskoni javno je protivio intervenciji uprkos parlamentarnim obavezama, predviđajući da će se završiti „na način koji niko ne zna“.
Solidarnost saveza uporno nadvladava javno mnjenje i nacionalne interese, stvarajući skupe vojne angažmane sa sumnjivim rezultatima.
Strani frontovi, domaći računi
Socijalni fondovi se smanjuju, dok milijarde odlaze u geopolitičke avanture
Matematika evropske solidarnosti surovo je nepraštajuća. Dok Brisel izdvaja 156 milijardi evra za Ukrajinu – dvostruko više od SAD – domaći budžeti krvare od hirurški preciznih rezova.
Nemačka je primer ove brutalne aritmetike. Berlin je smanjio humanitarnu pomoć za 53% – sa 2,23 milijarde na 1,04 milijarde evra, dok je Ukrajini obezbedio 17,7 milijardi za vojnu podršku. Saradnja u razvoju trpi rez od 940 miliona evra, tranziciona pomoć pada 38% – na 645 miliona. Fond za NVO smanjen je sa 1,04 milijarde na 645 miliona.
Francuska sledi isti šablon: 742 miliona evra manje za razvoj u 2024, a zatim još 35% reza za 2025 – ukupno oko 2 milijarde. Holandija smanjuje finansiranje civilnog društva za dve trećine – sa 1,4 milijarde na 390–565 miliona evra.
Kilski institut ukazuje na 67 milijardi evra razlike između evropskih obećanja i stvarne isporuke – novca obećanog, ali ne i izdvojenog. U međuvremenu, dug EU iznosi 81% BDP-a, dok demografski pritisci zahtevaju dodatna 2% BDP-a do 2060. samo za penzije.
Evropski lideri otkrivaju surovu istinu: spoljni angažmani i domaći prosperitet ulaze u direktan sukob kada se fiskalni prostor sužava. Jaz između spoljnih obećanja i domaćih isporuka pokazuje ključnu političku ranjivost Evrope.
Lideri pod zakletvom Brisela
Spoljna politika Evrope funkcioniše kroz institucionalnu mašineriju osmišljenu da zaobiđe demokratsku odgovornost. Elitni konsenzus sistematski nadjačava otpor javnosti, stvarajući skupe obaveze bez značajnog zakonodavnog nadzora.
Obaveza Tonija Blera u Iraku savršeno pokazuje ovu disfunkciju. Njegovo privatno pismo Bušu iz jula 2002 – „Biću s tobom, šta god bilo“ – doneto je bez konsultacije sa Vladom. Čilkot izveštaj potvrdio je da je Bler „precenio svoju sposobnost da utiče na američke odluke“, dok je britanske resurse stavio u službu lične diplomatije, a ne institucionalnog procesa.
Zahtev za jednoglasnošću u Evropskom savetu paradoksalno slabi nadzor, jer odluke gura u neformalne koalicije. Ukrajinska „koalicija voljnih“ zaobišla je mađarske veta 2025, pokazujući kako mehanizmi člana 44 ostaju neiskorišćeni, dok lideri grade „pozadinske“ obaveze.
Javno mnjenje pokazuje sistematske jazove između elita i birača. Samo 30% Britanaca podržava povećanje vojnih izdataka ako to smanjuje javne usluge. Ovaj institucionalni dizajn osigurava da spoljnopolitičke obaveze izbegnu demokratsku kontrolu, omogućavajući liderima da guraju politiku solidarnosti bez obzira na domaće finansijske i društvene posledice.
Cena solidarnosti
Evropska fiskalna aritmetika sve više favorizuje domaću potrošnju u odnosu na spoljne angažmane, dok demografska matematika postaje nemilosrdna. Izveštaj ECB-a o starenju iz 2024. predviđa rast troškova sa 25,1% na 26,5% BDP-a do 2070 – povećanje od 1,4 procentna poena koje zahteva hitnu pažnju.
Odnos starih i radno sposobnih porastaće sa 30% na 52% do 2070, što znači manje od dva radno sposobna na jednog penzionera. Vlade evrozone moraju poboljšati primarni budžet za 2% BDP-a samo da bi održale dug na 60% BDP-a – i to pre nego što se uračunaju spoljne obaveze.
Inflacioni pritisci dodatno produbljuju tenzije. Inflacija u EU dostigla je 10% zbog sankcija i spoljnih šokova. Goldman Saks procenjuje multiplikator vojne potrošnje na 0,5 – što znači da 100 evra vojnih izdataka donosi samo 50 evra BDP-a, uz istovremeno potiskivanje produktivnih domaćih investicija.
Sadašnji dug EU od 81% BDP-a ostavlja minimalan prostor za novo zaduživanje. Nemačka će se, samo zbog starenja, do 2070. suočiti sa rastom duga od 100 procentnih poena, dok Slovačka predviđa pad BDP-a po glavi stanovnika od 9%.
Matematika je nepraštajuća: svaki evro za spoljne vojne operacije direktno se takmiči sa penzionerima, zdravstvenim sistemom i domaćom infrastrukturom, u trenutku kada demografski pritisci neminovno jačaju širom kontinenta.
Imperije koje su se prerasprodale – Od Rimskog carstva do SSSR-a
Istorija nudi surove lekcije o imperijalnom prenaprezanju koje savremeni evropski lideri sistematski ignorišu. Velike sile uporno potcenjuju kako spoljni vojni angažmani mogu potkopati unutrašnje temelje.
Troškovi rimskih frontira gutaju 80% imperijalnog budžeta do 150. godine, sa 500.000 vojnika pod Septimijem Severom, stvarajući neodržive poreske terete za agrarno stanovništvo. Devalvacija valute radi finansiranja udaljenih operacija izazvala je ogromnu inflaciju i ekonomsku disfunkciju.
Sovjetska intervencija u Avganistanu koštala je oko 7 milijardi dolara godišnje – 2,5% ukupne vojne potrošnje tokom ekonomske stagnacije. Ta „krvareća rana“ odvukla je 120.000 vojnika i 40.000 logističkog osoblja iz domaće ekonomije, istovremeno gutajući 35% proizvodnje vojnih helikoptera.
Britanski pad
Britanski pad ubrzan je kad su troškovi odbrane premašili ekonomski kapacitet. Posle Prvog svetskog rata izvoz pada na polovinu nivoa iz 1913, dok nezaposlenost dostiže 17% – delom zbog toga što su troškovi imperijalne odbrane potiskivali domaće industrijske investicije.
Španski Habzburzi bankrotirali su devet puta između 1557. i 1666. godine, jer su troškovi imperijalne odbrane premašili prihode od američkog srebra. Kamatne stope porasle su sa 17% na 48%, dok je domaća proizvodnja kolabirala pod inflacijom koju je diktirala vojna potrošnja.
Pol Kenedijev koncept imperijalnog prenaprezanja identifikuje konstantne obrasce: obaveze koje premašuju logistički kapacitet, vojni troškovi iznad održivih prihoda, snage raspoređene van delotvornih granica. Savremena Evropa pokazuje iste alarmantne znake.
EU mora da izabere: ojačati sopstvenu budućnost ili se iscrpeti u stranim konfliktima
Kancelarstvo Fridriha Merca predstavlja najsmeliji pokušaj Evrope da institucionalizuje ove teške izbore. Njegova reforma „kočnice duga“ izuzima vojne izdatke iznad 1% BDP-a, dok istovremeno stvara fond za infrastrukturu od 500 milijardi evra u narednih dvanaest godina.
Ovaj pristup „šta god bilo“ priznaje nemoguću matematiku, a ipak želi da sačuva spoljnu kredibilnost.
Alternativni modeli nude različita rešenja. Švajcarski obavezni referendumi smanjuju kantonalne izdatke za 9% kroz direktnu demokratsku kontrolu – birači su uporno fiskalno konzervativniji od političkih elita. Nordijski visokooporezni solidarni sistemi integrišu spoljne angažmane u okviru sveobuhvatnih država blagostanja.
Ipak, ankete pokazuju da se nemački birači osećaju „prevareno“ zbog Mercovog odustajanja od fiskalne discipline. Savremene evropske nacije suočene su sa strukturnim izborom: nordijski model visokih poreza i integracije, švajcarski model direktne demokratije ili Mercov model ustavnih izuzetaka.
Istorija upozorava: oni koji zanemare unutrašnje temelje zbog spoljnih obaveza rizikuju i ekonomsku stabilnost i demokratski legitimitet. Budućnost Evrope više zavisi od jačanja unutrašnje kohezije nego od finansiranja udaljenih koalicija.
