Da nije bilo Srpske vojske u novembru 1918. godine, u Dalmaciji bi danas maternji jezik verovatno bio italijanski. Italijani su nakon propasti Austrougarske želeli da od Jadrana naprave njihovo more, odnosno naše more kako se govorilo tada u Rimu.
Hrvati u Dalmaciji tada su sa nestrpljenjem očekivali srpske vojnike koju je ka obali hitali iz Splita.
Pozdrav dubrovačkog načelnika
Načelnik Dubrovnika, Pero Čingrija je 13. novembra 1918. godine ovim rečima obratio oslobodiocima.
„Srpski vojnici. Jednokrvna braćo naša. Pozdravljam vas kao nosioce reda i slobode, zatočenike novog sveta koji se na razvalinama istrošenog, propadajućeg podiže. Pozdravljam vas u ime našeg i vašeg grada.
Živela Srpska vojska, živeo Kralj Petar, njen vrhovni zapovednik. Živela sloboda i jednakost naroda velikih i malih. Živela država sjedinjene braće, Slovenaca, Hrvata i Srba. Živela Jugoslavija”, poručio je Čingrija.
Dolazak u Split
Popodne, 20. novembra 1918. godine iz Metkovića je stigao brod „Almiso”. Iz njega se iskrcalo 106 vojnika, sedam oficira i 12 konjanika. Oni su nosili šajkače i šlemove sa srpskim orlom i ocilima. To je bio odred 13. Puka Hajduk Veljko, pod komandom majora Stojana Trnokopovića.
Ceo split slio se na rivu. U ime privremene vlade oslobodioce je dočekao doktor Smodlaka koji je govor počeo rečima: „Braćo, srcu našem najmilija. Neumrli vitezovi srpski.”
Reči dobrodošlice
„U ime svekolike Dalmacije vama kličem. Dobro nam došli nepobedivi sokolovi naši. Dobro nam došli oslobodioci naši, diko naša, ponosu naš. U ovom ste gradu danas daleko preko granica Dušanovog carstva. Vi osvajate i stvarate novo, kud i kamo veće i silovitije carstvo. Jugoslaviju”, izgovorio je Smodlaka.
Sećanje Maje Čulić-Nižetić
U knjizi „Srbija od vinčanske civilizacije do 1918. godine”, autora Ratomira Maksimovića, zabeležene su i reči Maje Čulić-Nižetić koja je poručila da će „srpski Split i ova krasna zemlja znati da bude dostojna vaše krvi, prolivene po poljima Makedonije i po krvavim bojištima Evrope.”
