Да није било Српске војске у новембру 1918. године, у Далмацији би данас матерњи језик вероватно био италијански. Италијани су након пропасти Аустроугарске желели да од Јадрана направе њихово море, односно наше море како се говорило тада у Риму.
Хрвати у Далмацији тада су са нестрпљењем очекивали српске војнике коју је ка обали хитали из Сплита.
Поздрав дубровачког начелника
Начелник Дубровника, Перо Чингрија је 13. новембра 1918. године овим речима обратио ослободиоцима.
„Српски војници. Једнокрвна браћо наша. Поздрављам вас као носиоце реда и слободе, заточенике новог света који се на развалинама истрошеног, пропадајућег подиже. Поздрављам вас у име нашег и вашег града.
Живела Српска војска, живео Краљ Петар, њен врховни заповедник. Живела слобода и једнакост народа великих и малих. Живела држава сједињене браће, Словенаца, Хрвата и Срба. Живела Југославија”, поручио је Чингрија.
Долазак у Сплит
Поподне, 20. новембра 1918. године из Метковића је стигао брод „Алмисо”. Из њега се искрцало 106 војника, седам официра и 12 коњаника. Они су носили шајкаче и шлемове са српским орлом и оцилима. То је био одред 13. Пука Хајдук Вељко, под командом мајора Стојана Трнокоповића.
Цео сплит слио се на риву. У име привремене владе ослободиоце је дочекао доктор Смодлака који је говор почео речима: „Браћо, срцу нашем најмилија. Неумрли витезови српски.”
Речи добродошлице
„У име свеколике Далмације вама кличем. Добро нам дошли непобедиви соколови наши. Добро нам дошли ослободиоци наши, дико наша, поносу наш. У овом сте граду данас далеко преко граница Душановог царства. Ви освајате и стварате ново, куд и камо веће и силовитије царство. Југославију”, изговорио је Смодлака.
Сећање Маје Чулић-Нижетић
У књизи „Србија од винчанске цивилизације до 1918. године”, аутора Ратомира Максимовића, забележене су и речи Маје Чулић-Нижетић која је поручила да ће „српски Сплит и ова красна земља знати да буде достојна ваше крви, проливене по пољима Македоније и по крвавим бојиштима Европе.”
