22 јуна 1941. године, почео је напад Немачке на Совјетски савез. Дуж границе од Балтичког до Црног мора било је распоређено више од 150 дивизија немачке армије. У нападу је учествовало више од 4 милиона војника и више од 3000 тенкова и 2000 авиона. Било је то највеће бојиште током Другог светског рата у коме је велику цену платио Лењинград. Град који је под опсадом био 872 дана.
Судбина Лењинграда током другог светског рата овенчана је тешким страхотама, јер ниједан град није дао толико живота за своје ослобођење у историји ратовања.
Нападом нацистичке Немачке и опсадом града од 8. септембра 1941. до 27. јануара 1944. године, тачан број жртава до данас није утврђен, иако се процењује да је живот изгубило милион цивила.
У лето 1941. године пола милиона немачких војника под командом федмаршала Вилхелма фон Леба кренуло је на Лељинград. Њихов задатак је био уништити црвену армију на Балтику, заузети поморске базе и заузети град.
Лењинград је био први по приорететима
Освојити Лењинград је био веома важан задатак, по плану „Барбароса“ Лењинград је био приоритет у односу на Москву. За Хитлера је то било последње упориште бољшевизма на Балтику, али осим политичких, Хитлер је имао економске и стратешке разлоге. Лењинград је био центар Собјетске економије, посебно војне индустрије. Око 40% савременог наоружања, производило се у овом граду: подморнице, авиони, тенкови Т-34, каћуше, овде је био и центар бродоградње. Хитлер је хтео да освоји Совјетски Савез првенствено због ресурса, а за ресурсе је потребна логистика.
У том смислу, Балтичко море је идеално за комуникацију, за довожење муниције за „Вермахт“. Три су разлога. Један је симболички, јер је Љењинград колевка револуцији, други разлог је економски, а трећи је стратешки.
Финске трубе заједно са немачким прилазиле су граду који се ужурбано спремао за одбрану. Одбраном се бавио цео град, чак и жене. Свако ко је могао да држу пушку био је наопружан, док су остали држали лопате и на тај начин давали свој допринос.
Фашисти су мислили да ће лако заузети град
Након напада на СССР и брзог напредовања првих месеци рата, Немачка је мислила да ће „блицкриг“ бити успешан, а да ће након заузимања Лењинграда брзо напредовати ка Москви. Према немачком плану за Источни фронт, почетни задатак Групе армија Север био је да заузме Лењинград до средине септембра 1941. Међутим, браниоци града одмах су натерали Немце да промене планове. Не желећи да губи време, начелник Генералштаба копнене војске Немачке Франц Халдер убедио је Адолфа Хитлера да тенкове и механизацију пребаци према Москви, а Лењинград остави под блокадом.
У опкољавању града последња железничка пруга пресечена је 29. августа 1941. године, док је блокада почела 8. септембра 1941., када је заузето место Шлиселбург. Након тога, град је био одсечен од „велике земље“.
Офанзива фашистичких трупа на Лењинград почела је 10. јула 1941. године, а у августу су се већ водиле тешке борбе на периферији града. Тада је почела опсада Лењинграда, која је трајала скоро 900 дана. Циљ фашистичких трупа био је да сломе отпор бранилаца града и заузму га.
Према „Војној енциклопедији“, у тезама извештаја „О опсади Лењинграда“ припремљеног у Хитлеровом штабу 21. септембра, забележено је: „Прво блокирамо Лењинград (херметички) и уништавамо град, ако је могуће, артиљеријом и авијацијом… Остаци трупа остаће ту целу зиму. На пролеће ћемо продрети у град… Све што остане живо одвешћемо даље у Русију, или ћемо узети заробљенике, сравнити Лењинград са земљом и дати Финској подручје северно од Неве.“
Немци су се надали да ће отпор попустити после глади и хладне зиме, па ће без већих проблема заузети град. Испоставило се да је зима 1941. била најхладнија у дотадашњој историји. Средња дневна температура је већ до 11. октобра пала на нула степени Целзујуса. Људи су умирали од хладноће где год су се затекли. У фебруару специјални тимови су уклањали више од 1.000 тела дневно са улица.
Без обзира на све напоре, стално гранатирање града, блокаду, борбе и ванљудске услове, Лењинград је постао први град крај чијих зидина су нацисти били заустављени у лето 1941.
Одбрана града постала је најважнији предуслов за успех у одбрани Москве и камен темељац победе. Битка за Лењинград постала је најдужа битка у историји Другог светског рата.
Без обзира на све напоре, стално гранатирање града, блокаду, борбе и ванљудске услове, Лењинград је постао први град крај чијих зидина су нацисти били заустављени у лето 1941.
Одбрана града постала је најважнији предуслов за успех у одбрани Москве и камен темељац победе. Битка за Лењинград постала је најдужа битка у историји Другог светског рата.
Смрт је харала градом
Колико је Лењинград био непремостива препрека за Немце и колико их је нервирало што нису успели да га олако заузму, говори и чињеница да нацисти нису штедели ни снагу, ни оружје: на град је испаљено око 150 хиљада граната и бачено је више од 107 запаљивих и високоексплозивних бомби.
Стање у Лењинграду се погоршавало сваким даном. То се пре свега односило на храну. Према званичним документима, 12. септембра 1941. жита и брашна било је довољно само за 35 дана, тестенине за 30, а меса за 33 дана. Дневни оброк хлеба био је 800 грама за раднике, 600 грама за запослене, а 400 грама за децу и пензионере. Ускоро је грамажа оброка постала још мања. Од 1. октобра 1941. године оброк хлеба за раднике смањен је три до шест пута – на 400 грама дневно за запослене, за децу и пензионере – на 200 грама.
Током блокаде, више од 641.000 становника умрло је од глади и гранатирања (према другим изворима, најмање милион људи). Дакле, као резултат смртности, евакуације и додатне регрутације у војску, број становника Лењинграда се, од септембра 1941. до септембра 1942. године, смањио за милион и 837 хиљада људи и спао је на свега 707.000. У најтежим условима током блокаде, људи су снабдевали фронт наоружањем, опремом, униформама и муницијом. Борба за Лењинград била је изузетно жестока, пре свега јер ни војска, ни цивили нису смели да допусте да град буде уништен.
Операција „Искра“
Црвена армија је у више наврата покушала да свим расположивим снагама деблокира град, али без успеха. Између 19. септембра 1941. и 29. априла 1942, те 26. септембра 1942. и 17. фебруара 1943, учињено је више од 50 безнадежних покушаја да се напредује ка Сињавину и пункту Мга, не би ли се пробиле непријатељске линије.
Само 1941. године, током прве и друге Сињавинске операције, на овом малом комаду земље страдало је најмање 68.000 људи.
Међутим, овај покушај пробоја омогућио је Говорову и Мерецкову да боље разумеју терен и способности непријатеља. Стаљин је предложио да следећа операција буде названа симболично – „Искра“. Са запада, дуж јужне обале Ладошког језера, наступала је 67. армија под командом Михаила Духанова, са истока је наступала 2. ударна армија, предвођена Владимиром Романовским. Немачка одбрана је била изузетно јака на том подручју.
Заменик команданта Волховског фронта Иван Феђунински, који је био одговоран за целокупну координацију операције „Искра“, водио је 302.000 људи, пет пута више од немачких трупа код Сињавина. Прва фаза захтевала је стварање копнене везе с Лењинградом, друга фаза је имала за циљ заузимање пункта Мга, виталног комуникационог чвора, како би се успоставила железничка веза са централним регионима Русије.
Операција је првобитно била планирана за почетак децембра. Међутим, пошто се Нева због релативно благе зиме полако ледила, одложена је за месец дана.
Дванаестог јануара 1943. године, после бомбардовања у зору и два сата артиљеријске паљбе, два фронта су почела да напредују један према другом кроз коридор широк 12 км. Значајан напредак остварен је на западу, где је ударац, супротно очекивањима Немаца, задат северно од Невског мостобрана. Трупе су већ првог дана обезбедиле положај на левој обали Неве површине 6 км са 3 км.
Пут живота
Немачки обруч око града пробијен је 18. јануара 1943. Истурене јединице два фронта сусреле су се јужно од Радничког села број 5, које се налази на железничкој прузи која повезује Сињавино и Шлиселбург, одбиле су немачки контранапад и до поднева провалиле у утврђено село.
Немачка команда наредила је да се напусти Шлиселбург, при чему је око 8.000 војника и официра успешно побегло. До 20. јануара копнени коридор широк око 10 км јужно од језера Ладога био је очишћен од непријатељских снага.
Одмах након пробоја немачког обруча у град почела је да стиже храна, вода, муниција. Тада је почела евакуација преживелих. Пробој блокаде је добио симболичан назив „Пут живота“.
Након још недељу дана жестоких борби, Лењинград је 27. јануара 1944. био потпуно ослобођен од блокаде. У знак сећања на то, у Лењинграду је истог дана био приређен ватромет.
Кажу да је након заузимања Шевардинског редута Наполеону речено: „Руси се не предају.“ Чини ми се да Лењинград сада говори ове речи целом свету – Ксенија Ползикова-Рубетс, учитељица, 15. јануара 1942.
