Početkom XIX veka, daleko od evropskih prestonica i velikih bojišta Napoleonovih ratova, na zapadnoj obali Severne Amerike formirao se jedan od najzanimljivijih, ali i najmanje poznatih frontova globalne imperijalne konkurencije. Rusija i Španija, dve stare evropske imperije, našle su se u direktnom sukobu interesa na prostoru koji tada nije imao jasno definisane granice, niti stabilnu vojnu kontrolu. Taj prostor bila je Kalifornija — formalno španska, ali u stvarnosti slabo branjena i strukturno nestabilna.
Rusija je u tom trenutku već izgradila ogroman kopneni i pomorski pojas moći. Od Baltika preko Sibira, Kamčatke i Aleutskih ostrva, ruska imperija je stigla do Aljaske i stvorila ono što je u zvaničnim dokumentima nazivano Ruska Amerika. Njen prodor na jug, ka obalama današnjih Sjedinjenih Država, nije bio vođen klasičnom kolonijalnom demografijom, već kombinacijom trgovine krznom, pomorske ekspanzije i oslanjanja na visoko specijalizovane domorodačke indijanske zajednice. Upravo tu se pojavljuje faktor koji je često zanemaren u zapadnoj istoriografiji: aleutski lovci i ratnici.
Aleuti, ili Unangan, bili su autohtoni narod Aleutskih ostrva i jugozapadne Aljaske, nosioci izuzetno razvijene pomorske kulture. Njihova sposobnost kretanja i borbe na moru, upotreba baidarki — lakih i izuzetno stabilnih kajaka — kao i njihova taktika lova i iznenadnih napada, učinili su ih nezamenljivim za rusku ekspanziju na Pacifiku. Formalno, oni nisu bili vojnici Ruske imperije, ali su u praksi činili njenu udarnu snagu. Zajedno sa ruskim kozacima, koji su predstavljali klasičnu graničarsku i vojno-upravnu komponentu carstva, Aleuti su bili ti koji su prvi stupali u kontakt — i u sukob — sa španskim snagama i lokalnim misijskim garnizonima.
U to vreme, Kalifornija je bila pod vlašću Nove Španije, a nakon 1821. pod Meksikom, ali u periodu koji nas ovde zanima španska vlast je bila oslonjena na nekoliko prezidija i misija, sa malobrojnim i loše snabdevenim garnizonima. Sever Kalifornije bio je, u vojnom smislu, prazan prostor. Upravo tu su ruski kozaci i aleutski odredi podizali privremene logore, lovili morske vidre i trgovali sa domorodačkim plemenima, često uprkos izričitim španskim zabranama. Ti susreti nisu bili uvek mirni. U više navrata došlo je do oružanih incidenata, naročito u oblasti Bodega zaliva i severno od San Franciska, gde su španske patrole pokušavale da potisnu ruske grupe, a ove odgovarale demonstracijom sile i, u pojedinim slučajevima, kratkom razmenom vatre.
Kulminacija ovog tihog, ali opasnog konflikta dogodila se 1806–1807. godine dolaskom Nikolaja Petroviča Rezanova u San Francisko. Rezanov nije bio običan trgovac ili avanturista. On je bio državni izaslanik Ruske imperije, suvlasnik Rusko-američke kompanije i čovek sa direktnim pristupom dvoru Aleksandra I. Njegov dolazak brodom „Junona“ u srce španske Kalifornije izazvao je ozbiljnu uznemirenost kod kolonijalnih vlasti. Iako je primljen formalno učtivo, njegovo kretanje bilo je pod stalnim nadzorom, a prezidijum u San Francisku je podigao borbenu gotovost.
Rezanov je u tom periodu radio ono što imperijalni administratori najbolje rade — analizirao je. U svojim izveštajima i pismima on je ostavio izuzetno jasnu sliku stanja španske odbrane. „Kalifornija se nalazi u najbednijem stanju; garnizoni su malobrojni, oružje dotrajalo, a artiljerija gotovo beskorisna“, piše on. U drugom dokumentu dodaje: „Sa malim brojem odlučnih ljudi moglo bi se ovladati čitavim krajem.“ Ove rečenice nisu retorika, već hladna vojna procena čoveka koji je razgovarao sa oficirima, brojao topove i posmatrao disciplinu vojnika.
Posebno je značajna njegova konstatacija da se „Španci pojave Rusa plaše više nego napada Engleza“. Taj strah nije bio iracionalan. Rusi su već pokazali da su u stanju da deluju u udaljenim i neprijateljskim uslovima, oslanjajući se na kozačku disciplinu i indijansku mobilnost. Rezanov je u više navrata isticao da bi se, uz podršku Aleuta i lokalnih domorodačkih plemena, mogla formirati stabilna vojna i ekonomska baza u Kaliforniji. U jednom od svojih izveštaja on otvoreno navodi da „Španija Kaliforniju drži samo na papiru“, ukazujući na jaz između formalnog suvereniteta i stvarne kontrole.
Važno je naglasiti da ovo nije ostalo na nivou ličnih utisaka. Rusko-američka kompanija je u svojim internim uputstvima izričito upozoravala da treba delovati oprezno „kako se ne bi izazvao otvoreni rat sa Španijom“. Samo postojanje takvih instrukcija govori da je rat smatran realnom mogućnošću. Istovremeno, ruski kozaci i aleutski lovci nastavljali su da deluju na terenu, često rame uz rame sa lokalnim indijanskim zajednicama, suprotstavljajući se španskim, a kasnije i meksičkim pokušajima da nametnu kontrolu nad severnom obalom.
Rat se, na kraju, nije dogodio. Razlozi su bili spoljni i slučajni: Rezanov je umro 1807. godine, Rusija je bila uvučena u evropske ratove, a Kalifornija nije postala prioritet. Ali činjenica ostaje da je u jednom trenutku postojao konkretan, dokumentovan plan, zasnovan na realnim vojnim procenama, da se Španija istisne iz Kalifornije. Istorijska ironija je u tome što je ta teritorija, koju je Rezanov smatrao lako osvojivom, na kraju zaista izgubljena — ali ne u ratu sa Rusijom, već u korist Sjedinjenih Američkih Država.
Ova epizoda pokazuje da je ruska imperija bila mnogo bliže Pacifiku i mnogo dublje umešana u sudbinu zapadne obale Severne Amerike nego što se to obično priznaje. Kozaci, aleutski ratnici i domorodački saveznici nisu bili marginalna pojava, već nosioci jedne ozbiljne, iako na kraju nedovršene, imperijalne strategije. U tom smislu, sukob Rusije i Španije u Kaliforniji nije bio epizoda na kraju sveta, već promašena raskrsnica na kojoj je svet možda mogao da krene drugim putem.
Treba istaći i da je odnos Rusa i ruske države prema Indijancima bio mnogo blagonakloniji nego Španaca i Amerikanaca (tj Engleza), te da su stoga Indijanci radije sarađivali i stavljali se u službu Ruske imperije nego Engleza ili Španaca.
Ostaci nekadašnjeg ruskog prisustva na ovim prostorima se ogledaju i u brojnim lokalnim pravoslavnim zajednicama širom Aljaske.
