Kada je Vašington dao saglasnost za vojne operacije protiv Irana, taj potez je odjeknuo daleko izvan Bliskog istoka. Eskalacija ovo konflikta nije samo regionalni manevar, već deo šire strateške koreografije.
Tajming – uoči nove runde razgovora visokog uloga između predsednika SAD Donalda Trampa i njegovog kineskog kolege Si Đinpinga u Pekingu – sugeriše pokušaj pregovaranja sa pozicije maksimalne poluge. U ovom tumačenju, SAD nastoje da demonstriraju sposobnost prinude na više pozornica, od Paname do Venecuele i Irana, šaljući signal odlučnosti i ograničavajući manevarski prostor Kine.
Strategija pritiska i rizik od prerastanja sukoba
Ipak, ova strategija nosi duboke rizike. Produžena konfrontacija sa Iranom mogla bi da uvuče SAD u još jedan otvoreni i dugotrajni sukob, trošeći politički kapital, vojnu spremnost i fiskalne resurse. Kineski eksperti operaciju opisuju kao visokorizičnu opkladu koja može izmaći kontroli Vašingtona.
Ukoliko bi se sukob proširio, to bi paradoksalno moglo da ojača poziciju Kine kao relativno uzdržane i na stabilnost usmerene velike sile – posebno u Globalnom jugu, gde je skepsa prema zapadnim vojnim intervencijama duboko ukorenjena.
Kineska retorika: suverenitet, dijalog i međunarodno pravo
Zvanična retorika Pekinga odražava upravo to pozicioniranje. Ministarstvo spoljnih poslova Kine pozvalo je na „hitan prekid vojnih dejstava, bez dalje eskalacije napete situacije, nastavak dijaloga i pregovora i napore za očuvanje mira i stabilnosti na Bliskom istoku“.
Nakon izveštaja o ubistvu vrhovnog vođe Irana, Alija Hamneija, Peking je pooštrio ton, osudivši čin kao „teško kršenje suvereniteta i bezbednosti Irana“. Ministar spoljnih poslova Vang Ji izjavio je da je neprihvatljivo otvoreno ubiti lidera jedne suverene države.
Jezik je pažljivo kalibrisan kako bi se istakla tri principa: hitan prekid neprijateljstava, povratak diplomatiji i protivljenje jednostranoj vojnoj akciji bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Državni mediji krizu su smestili u širi kontekst američkog vojnog intervencionizma, od Iraka do Libije i Sirije, tvrdeći da su intervencije opravdavane stabilnošću često proizvodile produženi haos.
„Pribegavanje sili u trenutku kada diplomatija pokazuje naznake napretka šalje opasnu poruku“, upozorila je agencija Sinhua, naglašavajući kinesko zalaganje za međunarodno pravo i princip nemešanja utemeljen u Povelji UN.
Energetska bezbednost i Ormuški moreuz
Iza ovih normativnih stavova nalazi se matrica čvrstih interesa – pre svega energetska bezbednost. Najopasnija varijabla za Peking jeste Hormuški moreuz, pomorski uski prolaz kroz koji prolazi značajan deo svetske nafte. Oko 44% kineskog uvoza sirove nafte potiče iz šireg regiona Bliskog istoka. Svaki poremećaj u Hormuzu direktno bi se prelio na kinesku ekonomiju, ugrožavajući industrijsku proizvodnju, transportne mreže i unutrašnju cenovnu stabilnost.
Iran zauzima posebno osetljivo mesto u ovoj jednačini. Kina kupuje više od 80% iranskog izvoza nafte. Zvanični carinski podaci potcenjuju obim te trgovine jer su sankcije dovele do složenih praksi rebrendiranja. Za Peking, Iran i Venecuela ostaju ključni, iako diskretni, elementi njegovog energetskog miksa.
Strateško partnerstvo i „Pojas i put“
Energija je, međutim, samo jedna dimenzija odnosa. Godine 2021. Kina i Iran potpisali su 25-godišnji sveobuhvatni okvir saradnje koji obuhvata energetiku, infrastrukturu, telekomunikacije i transportne koridore povezane sa Inicijativom „Pojas i put“. Geografski položaj Irana – kao mosta između Centralne Azije, Persijskog zaliva i istočnog Mediterana – čini ga ključnom karikom u kineskoj zapadnoj strategiji povezivanja.
Železničke veze i lučka ulaganja obećavaju integraciju Irana u transkontinentalne lance snabdevanja, smanjujući zavisnost od pomorskih ruta pod dominacijom američke mornarice.
Zajednički projekti, iako manje vidljivi od megaprojekata, opipljivi su. Kineske kompanije učestvovale su u modernizaciji delova iranske železničke mreže, doprinoseći koridorima koji povezuju unutrašnje industrijske centre sa zalivskim lukama. Energetska saradnja uključivala je dugoročne ugovore o snabdevanju i investicije u nalazišta. Telekomunikaciona partnerstva proširila su digitalnu infrastrukturu.
Politički, Peking je nastojao da smanji izolaciju Irana podrškom njegovom pristupanju multilateralnim formatima kao što su BRIKS i Šangajska organizacija za saradnju, čime se Teheran uključuje u institucije koje umanjuju zapadnu centralnost.
Ograničenja kineske podrške
Ipak, kineska podrška ima jasne granice. Tokom dvanaestodnevnog rata 2025. godine, Peking je kritikovao američke i izraelske udare, ali se uzdržao od materijalne pomoći. Ta uzdržanost pokrenula je pitanja o pouzdanosti Kine kao strateškog partnera. Teheran možda vrednuje diplomatsku podršku i ekonomsku saradnju, ali u trenucima akutne krize suočava se sa činjenicom da Peking neće ugroziti svoje šire globalne interese zbog Irana.
Kina, uostalom, ne želi nuklearno naoružan Iran. Militarizacija iranskog programa mogla bi da izazove regionalnu konflagraciju i podstakne talas nuklearne proliferacije širom Bliskog istoka, pa i bliže kineskim granicama. Iz perspektive Pekinga, nuklearizacija umnožava neizvesnost i podriva stabilno spoljno okruženje neophodno za ekonomski razvoj.
Strateška kalkulacija u senci američke preopterećenosti
Ova ambivalentnost oblikuje kinesku reakciju na aktuelnu krizu. Potpuni kolaps iranskog režima, posebno ako bi ga zamenila prozapadna vlast, predstavljao bi strateški gubitak. To bi oslabilo pristup Kine povoljnim energentima i potencijalno preusmerilo važnog partnera „Pojasa i puta“. Istovremeno, oslabljeni ali opstali Iran mogao bi postati još ekonomski zavisniji od Kine, produbljujući asimetrične odnose. Sankcije i izolacija guraju Teheran ka Pekingu, povećavajući kinesku polugu u pogledu cena, investicionih uslova i političkog usaglašavanja.
Kriza se ukršta i sa sistemskim rivalstvom Kine i SAD. Ograničena eskalacija koja povećava strateške i finansijske troškove američkog prisustva u Zalivu mogla bi da služi interesima Pekinga. Ukoliko Vašington bude zaokupljen bliskoistočnim angažmanima – raspoređivanjem mornaričkih snaga, upravljanjem savezništvima i finansiranjem produženih operacija – možda će imati manje resursa za inicijative u Indo-Pacifiku usmerene na obuzdavanje Kine.
To ne znači da Peking želi rat. Pre će biti da procenjuje kako američko preopterećenje postepeno erodira hegemoniju SAD. Ova logika uklapa se u širi kineski cilj: potkopavanje, a ne nužno zamena, američke primarnosti. Peking ne teži da replicira globalni vojni otisak Vašingtona, već promoviše alternativni narativ zasnovan na suverenitetu, nemešanju i razvoju. Osudom jednostranih udara i naglašavanjem diplomatije, Kina se pozicionira kao odgovoran akter – iako bi mogla tiho profitirati od strateških distrakcija svog glavnog rivala.
Strukturne ranjivosti i test globalne moći
Ipak, prostor za manevar Pekinga ograničen je strukturnim ranjivostima. Ormuški moreuz ostaje tačka uskog grla izvan direktne kineske kontrole. Za razliku od SAD, Kina nema gustu mrežu regionalnih savezništava i stalno raspoređenih snaga u Zalivu. Njeno pomorsko prisustvo, iako u porastu, i dalje je ograničeno u odnosu na američku Petu flotu. Zbog toga se Kina oslanja na diplomatiju i multilateralizam kako bi zaštitila svoje interese, pojačavajući naglasak na deeskalaciji.
Postoji i reputacioni rizik. Ukoliko Kina bude percipirana kao akter koji eksploatiše nestabilnost radi geopolitičke dobiti, njena tvrdnja o principijelnoj neutralnosti mogla bi da oslabi. Nasuprot tome, ako bude viđena kao nepouzdan partner koji nije spreman da snosi troškove, države bi mogle da revidiraju nivo angažmana sa njom.
Na kraju, kineska reakcija na iransku krizu odražava višeslojnu kalkulaciju. Taktički, Peking želi hitnu deeskalaciju kako bi zaštitio energetske tokove i regionalnu stabilnost. Strateški, posmatra kako američka politika prinude odjekuje u globalnom javnom mnjenju i raspodeli resursa. Dvosekli karakter vašingtonskog pristupa – projekcija snage uz rizik od prekoračenja – stvara i opasnosti i prilike za Kinu.
Ako se sukob produbi, ekonomski potresi mogli bi da potkopaju kineski rast i zakomplikuju njenu razvojnu agendu. Ulozi, stoga, daleko prevazilaze Teheran. Oni se tiču same srži kineske velike strategije: obezbeđivanja materijalnih temelja svog uspona uz istovremeno preoblikovanje arhitekture međunarodnog poretka. U tom smislu, rat u Iranu nije udaljeno pozorište za Peking, već test njegovog izrastanja u globalnu silu u turbulentnom i spornom svetu.
