U noći između 28. i 29. maja 1903. godine odigrao se Majski prevrat, a zaverenici iz redova srpske vojske fizički su istrebilie dinastiju Obrenović i njima lojalne ljude na svim važnim položajima, te nasilno vraćatili na presto dinastiju Karađorđevića.
Srbija je zakoračila u 20. vek sa stravičnim pokoljem koji se nije sveo samo na ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage, već su i njihova tela bila unakažena do neprepoznavanja a onda bačena sa dvorskog balkona. Obdukcijom su, naime, utvrđene dvadeset i tri rane na kraljevom i dvadeset na kraljičinom telu.
Te noći nisu pali samo kralj i kraljica, već i njena braća Lunjevice (Nikola i Nikodije). Predsednik vlade, đeneral Dimitrije Cincar-Marković, ubijen je na kućnom pragu u Resavskoj, a ministar vojni, đeneral Milovan Pavlović, u svom stanu na Cvetnom trgu; dok je ministar unutrašnjih poslova Velimir Todorović teško ranjen u svom stanu preko puta „Londona“, verovalo se smrtno (kasnije se ipak oporavio).
Egzekutori kraljevskog para i dvorske kamarile su bili uglavnom budući pripadnici tajne oficirske organizacije Crna ruka, predvođeni Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i Vojom Tankosićem.
I tu se nije stalo…
Usledile su pojedinačne likvidacije širom Srbije; procene kažu da je stradalo ukupno oko 300 ljudi, i to sve je proteklo bez građanskih nemira i nereda, što ukazuje na revolucionarnu proračunatost zaverenika, mada treba uzeti u obzir i to da se u nekim slučajevima radilo o privatnim odmazdama.
Strani novinari preplavili Srbiju
Dan posle ubistva, u Beograd je pristiglo oko dve stotine stranih novinara, dopisnika. Umesto da prikrije tragove bestijalnog zločina koji je bio na sramotu Srbije kao civilizovane zemlje, novoformirana vlast ih je pustila da švrljaju po mesto ubistva, da preturaju po ličnim kraljičinim stvarima i postelji, i da sve to beleže fotografskim aparatima i šalju u matične redakcije.
Prestonica je bila okićena zastavama kao da se slavi neki državni praznik i u njoj je vladalo vašarsko raspoloženje, koje se graničilo sa euforijom. Strani posmatrači u svojim izveštajima govorili su da je Beograd ličio na „ogromnu ludnicu“.“
Svetska štampa je u glavnom sa zgražavanjem prenela vest o Majskom prevratu. Britanska štampa (Gardijan) pisala je da su ovakvim ponašanjem Srbi „pokazali da su gori od Arnauta“. Ni ostali nisu imali reči hvale za poduhvat srpskih oficira.
Velike sile su zbog brutalnog čina ubistva zahladnele svoje odnose s Kraljevinom Srbijom, tako da je neka vrsta izolacije trajala nekoliko godina, sve dok novi kralj, Petar Karađorđević, nije obećao da će atentatori i pučisti biti kažnjeni.
Reagujući na atentat Rusija i Austro-Ugarska su izrazili najoštriji protest zbog „mučkog ubistva“. Velika Britanija i Holandija su povukli svoje ambasadore iz Srbije, efektivno zamrzavajući diplomatske odnose, i uvele sankcije Srbiji koje su ukinute tek 1905, nakon što je završeno suđenje atentatorima koji su uglavnom kažnjeni prevremenim penzionisanjem, uz adekvatne premije, dok neki nikada nisu kažnjeni za njihov akt.
Reakcija ondašnje srpske javnosti na Majski prevrat često se posmatra kao jednoobrazna, jer je narod reagovao uglavnom odobravajući i slaveći, zbog Aleksandrove „ludosti“ i tiranije, te male podrške koju je uživao pred smrt, kako on tako i njegov režim.
U samoj Srbiji vest o prevratu dočekana je sa pomešanim osećanjima. Mnogi koji su krivili kralja za situaciju u zemlji bili su zadovoljni, dok su oni koji su ga podržavali bili razočarani. Na parlamentarnim izborima samo nekoliko dana pred atentat kraljev kandidat je dobio potpunu većinu. Revoltirani elementi vojske su se pobunili u Nišu 1904, preuzimajući kontrolu nad Niškim okrugom u znak podrške poginulom kralju i zahtevajući da se ubicama sudi za njihov zločin. Njihov cilj je takođe bio da se pokaže da vojska kao celina nije i ne može biti odgovorna za Majski prevrat. Kao simpatizer dinastije Obrenović, budući vojvoda Živojin Mišić je 1904. penzionisan.
Kako je štampa „sahranila“ kralja
„Već sutradan iza događaja, osula je štampa, svom žestinom, napadati bivšega kralja, slaveći, u isti mah, svršeni čin i njegove izvršioce. Nezadovoljstvo — pisala je ona — bilo je opšte i cela politička atmosfera bila je puna mržnje na razvratni režim. I tako je moralo biti.
Tako je moralo biti kad su njegove kreature govorile o razbacivanju mesa opozicionara, kad se na završetku XIX veka zavodi inkvizitorsko mučenje nevinih ljudi u državnim zatvorima, kad se po naredbi samoga vladaoca ubijaju nevina deca zbog jedne obične manifestacije, kad kralj stvara veštačke zavere i sprema lažne atentate kako bi stavio pod mač najviđenije prvake opozicije.
On, koji je s balkona svoje kuće govorio sokačke besede pune uvreda i kleveta, bio je polulud, pobesneo kralj, čija je kraljica bila cinična i razvratna žena“, navodi Dragiša Vasić u svojoj knjizi, pa nastravlja:
„Ovaj kralj, pola ajduk, pola anarhist, neprestano je mislio o prolivanju srpske krvi, politički razbojnik, neka blaža i modernisana vrsta Nerona, jedan zlikovac s komendijaškim manirima, koji je na glavi nosio šarenu pajacku kapu a u rukama razbojničku sikiru, jedna degenerisana priroda, zlikovac po krvi, nezajažljiv, neukrotljiv, razjarena zver i pokvareni prepredenjak koji je političare preobraćao u lakeje, svoju rođenu majku nazivao bludnicom, a svoga oca nečistom krpom.
„Osloboditi zemlju od krunisanog hajduka!“
U narodu, u kome je kipilo uzbuđenje jedne hrabre rase, sve je bilo u nekoj prećutnoj zaveri i govorilo o bliskom padu nesnosnoga režima. I ta uzburkanost duhova, ta opšta želja za oslobođenjem ma i po cenu krvi, ta zapaljiva atmosfera i to razdraženje javnoga mnjenja, učinili su da u zaveru uđu mladi oficiri, slobodoumni ljudi, čija su braća, očevi i prijatelji bili predstavnici slobodoumne struje.
I vršeći svoje hrabro delo, oni su smatrali da nisu ništa drugo do mandatori naroda, ovlašćeni od njega da na ovaj način oslobode zemlju jednoga krunisanog hajduka, a posle toga i po svršenom delu predadu vlast u ruke političkim prvacima…“
Vasić u fusnotama donosi i priču druge strane, koja osporava nekoliko navoda štampe iz ovog citata.
Prvo, obaveštava nas o državnoj istrazi koja je utvrdila da tokom studentskih Martovskih demonstracija (u citatu: „manifestacije“), dva meseca pre sloma dinastije, niko od uhapšenih nije bio mučen, da su navodno bili u najboljim sobama, da im je čak bilo dozvoljeno da igraju „krajcarice“ (bacanje novčića s ciljem da padne što bliže zidu, pobednik uzima sve novčiće).
Ne navodi, međutim, kada je vršena istraga, pre ili posle Majskog prevrata; malo vrede njeni nalazi ako je do istrage došlo pre tog događaja.
