Srpski dinar je valuta koja ima dugu istoriju. Prvi srpski dinar je kovan u 12. veku za vreme Stefana Nemanje i njegovih naslednika. Dinar je bio srebrni novac koji je imao veliku vrednost i prestiž u srednjem veku. Na dinaru su bili prikazani portreti srpskih vladara, grbovi, crkve i drugi simboli. Dinar je kovan u raznim kovnicama koje su bile u blizini rudnika srebra, kao što su Brskovo, Rudnik, Novo Brdo, Srebrnica i drugi.
Dinar je nastao po uzoru na rimski denarijus, koji je bio osnovna rimska moneta od 2. veka pre n. e. do 3. veka n. e. Rimski denarijus je bio mali srebrni novčić koji je imao vrednost od 10 bakarnih asova. Naziv „dinar“ je nastao od latinske reči denarius, koja znači „po deset“. Rimski denarijus je kasnije zamenjen zlatnim aureusom, koji je imao vrednost od 25 denarijusa. Naziv „dinar“ je prešao u grčki kao denarion ili dinarion, a zatim ga je preuzel islamski svet preko Vizantije. Arapski zlatni dinar i srebrni dirham su bile glavne valute islamskog halifata od 7. do 13. veka.
Kada je u srednjem veku došlo do formiranja nezavisnih država u Evropi, svaki vladar je svoju političku nezavisnost isticao kovanjem sopstvenog novca. U početku se kovao samo srebrni novac. Osim njega, u Evropi je dugo bila u upotrebi i jedinstvena zlatna moneta, vizantijski „solidus”, čiji naziv potiče od reči „soldat”, što znači vojnik, a služio je za isplaćivanje vojske.
„Dinar” se među Srbima prvi put pominje u arhivskim dokumentima s kraja 1214. godine, u vreme Stefana Prvovenčanog. Od tog vremena, pa sve do pada despotovine 1459. godine, u rasponu od 230 godina, novac je kovalo više od 20 srpskih vladara, 15 župana i velikaša i 10-tak gradova, a iskovano je oko 350—400 vrsta novca.
Dinar je predstavljao jedno od najbitnijih obeležja samostalnosti i državnosti srpske države u srednjem veku. Sav srednjovekovni novac Srbije se, zbog povlačenja zlata iz opticaja, pojave karakteristične za taj period svuda u Evropi, kovao u srebru.
Rudnici – Za pojavu srpskog kovanog novca, osim ekonomskih i političkih uslova, od velikog značaja je bilo i bogatstvo Raške oblasti srebrom.
Eksploatacija rudnika započelo je sredinom 13. veka u Brskovu. U pisanim izvorima se prvi put pominje Rudnik (1293), zatim Trepča, Rogozna i Gračanica (1303), Novo Brdo (1308), Trešnjica u Podrinju (1312), Lipnik (1319). Do sredine 14. veka otvoreni su i rudnici u Kopaoničkoj oblasti: Koporići, Plana (Kopaonik) i Ostraća, zatim južnije Janjevo. Tokom 14. veka sa radom su započeli i rudnici u Makedoniji: Kratovo i Zletovo. U drugoj polovini 14. veka otvoren je rudnik u Železniku kod Kučeva.
Prva kovnica srpskog srednjovekovnog novca se nalazila u tvrđavi Ras. Kovnice ili ceke, kako su ih nazivali u pisanim izvorima ili na samom novcu, u vreme despotovine su postojale u Brskovu (brskovski dinar), Rudniku, Novom Brdu, Skoplju, Prizrenu, Trepči, Arilju i Srebrnici.
Dinar je prestao da se kuje nakon pada srednjovekovne srpske države pod osmansku vlast u 15. veku. Tokom osmanske okupacije, u Srbiji su važile razne turske monete, kao što su akče, altun, kuruš i para. Tek u 19. veku, za vreme obnovljenog srpskog kneževstva i kasnije kraljevine, počelo je ponovo kovanje srpskog dinara. Knez Mihailo Obrenović je 1868. godine donosio rešenje da se kuje prva savremena srpska moneta, koja je imala nominalnu vrednost od 20 para ili pola dinara.
Dinar je ostao zvanična valuta Srbije i u Kraljevini Jugoslaviji, ali je tokom 20. veka imao velike promene u svom izgledu i vrednosti. Za vreme Drugog svetskog rata, dinar je zamenjen nemačkom markom, a nakon rata je ponovo uveden. U periodu od 1945. do 2003. godine, dinar je imao više redeniminacija, koje su bile izazvane hiperinflacijom i ekonomskim krizama. Najveću nominalnu vrednost ikad zabeleženu kod nas dostigla je novčanica od petsto milijardi dinara, izdata 1993. godine. Nakon raspada SFRJ i SCG, dinar je postao valuta samo Srbije.
