Српски динар је валута која има дугу историју. Први српски динар је кован у 12. веку за време Стефана Немање и његових наследника. Динар је био сребрни новац који је имао велику вредност и престиж у средњем веку. На динару су били приказани портрети српских владара, грбови, цркве и други симболи. Динар је кован у разним ковницама које су биле у близини рудника сребра, као што су Брсково, Рудник, Ново Брдо, Сребрница и други.
Динар је настао по узору на римски денаријус, који је био основна римска монета од 2. века пре н. е. до 3. века н. е. Римски денаријус је био мали сребрни новчић који је имао вредност од 10 бакарних асова. Назив „динар“ је настао од латинске речи denarius, која значи „по десет“. Римски денаријус је касније замењен златним ауреусом, који је имао вредност од 25 денаријуса. Назив „динар“ је прешао у грчки као денарион или динарион, а затим га је преузел исламски свет преко Византије. Арапски златни динар и сребрни дирхам су биле главне валуте исламског халифата од 7. до 13. века.
Када је у средњем веку дошло до формирања независних држава у Европи, сваки владар је своју политичку независност истицао ковањем сопственог новца. У почетку се ковао само сребрни новац. Осим њега, у Европи је дуго била у употреби и јединствена златна монета, византијски „солидус”, чији назив потиче од речи „солдат”, што значи војник, а служио је за исплаћивање војске.
„Динар” се међу Србима први пут помиње у архивским документима с краја 1214. године, у време Стефана Првовенчаног. Од тог времена, па све до пада деспотовине 1459. године, у распону од 230 година, новац је ковало више од 20 српских владара, 15 жупана и великаша и 10-так градова, а исковано је око 350—400 врста новца.
Динар је представљао једно од најбитнијих обележја самосталности и државности српске државе у средњем веку. Сав средњовековни новац Србије се, због повлачења злата из оптицаја, појаве карактеристичне за тај период свуда у Европи, ковао у сребру.
Рудници – За појаву српског кованог новца, осим економских и политичких услова, од великог значаја је било и богатство Рашке области сребром.
Експлоатација рудника започело је средином 13. века у Брскову. У писаним изворима се први пут помиње Рудник (1293), затим Трепча, Рогозна и Грачаница (1303), Ново Брдо (1308), Трешњица у Подрињу (1312), Липник (1319). До средине 14. века отворени су и рудници у Копаоничкој области: Копорићи, Плана (Копаоник) и Остраћа, затим јужније Јањево. Током 14. века са радом су започели и рудници у Македонији: Кратово и Злетово. У другој половини 14. века отворен је рудник у Железнику код Кучева.
Прва ковница српског средњовековног новца се налазила у тврђави Рас. Ковнице или цеке, како су их називали у писаним изворима или на самом новцу, у време деспотовине су постојале у Брскову (брсковски динар), Руднику, Новом Брду, Скопљу, Призрену, Трепчи, Ариљу и Сребрници.
Динар је престао да се кује након пада средњовековне српске државе под османску власт у 15. веку. Током османске окупације, у Србији су важиле разне турске монете, као што су акче, алтун, куруш и пара. Тек у 19. веку, за време обновљеног српског кнежевства и касније краљевине, почело је поново ковање српског динара. Кнез Михаило Обреновић је 1868. године доносио решење да се кује прва савремена српска монета, која је имала номиналну вредност од 20 пара или пола динара.
Динар је остао званична валута Србије и у Краљевини Југославији, али је током 20. века имао велике промене у свом изгледу и вредности. За време Другог светског рата, динар је замењен немачком марком, а након рата је поново уведен. У периоду од 1945. до 2003. године, динар је имао више редениминација, које су биле изазване хиперинфлацијом и економским кризама. Највећу номиналну вредност икад забележену код нас достигла је новчаница од петсто милијарди динара, издата 1993. године. Након распада СФРЈ и СЦГ, динар је постао валута само Србије.
