Inkluzivno obrazovanje postoji više od decenije u Srbiji, a Osnovna škola „Sonja Marinković“ u Novom Sadu i učiteljica Sonja Paripović su među pionirima te vrste obrazovanja. Danas gotovo da nemaju odeljenje bez deteta iz osetljivih grupa, a situacija se sada ne razlikuje mnogo ni u drugim školama u Novom Sadu, kažu u Školskoj upravi. Kao izazov, međutim, i dalje ostaju predrasude.
Saša Bumbaroški, roditelj šestaka iz osetljive grupe, kaže da se pri izboru škole za svoje dete dosta raspitivao i da je u OŠ „Sonja Marinković“ dobio mnogo, da su druga deca prihvatila dete onakvo kakvo jeste.
Pošto iskustvo iz vrtića nije baš bilo sjajno i onda nismo imali baš previše poverenja da li će to u državnoj školi biti sve kako treba, pa smo se raspitali – priča Saša.
Miki je tako, kao dete iz osetljive grupe, krenuo u redovnu osnovnu školu „Sonja Marinković“, gde je i danas, što mu je, priča Saša, otvorilo svet. Pomoć koju deca međusobno pružaju i zajedničko učenje su nezamenivi, stav je učiteljice koja je, poput škole u kojoj radi, pionirka u inkluzivnom obrazovanju. Njeno iskustvo pokazalo je da je individualni obrazovni plan za decu iz osetljivih grupa često potreban samo u početku, te da se brzo pridruže ostalima.
Najvažnije je da to dete napreduje, da postigne neki maksimum koji je u tom trenutku moguće postići i to uz podršku porodice, učitelja, škole, tako i dece. I mislim da je to u stvari najveća dobit – navela je Paripović.
Borba sa predrasudama i strahom od neuspeha
S druge strane, i dalje postoje predrasude i strah od neuspeha koji često prepoznaje kod kolega. A deca iz osetljivih grupa sada su prisutna gotovo u svim novosadskim školama, navode u školskoj upravi.
Ono što je najvažnije, život je ušao u sve naše škole i predškolske ustanove. Imamo mi kretanje, da upiše školu za obrazovanje dece sa smetnjama, pa upiše tipičnu školu, ali imamo i situaciju gde iz tipične škole pređe u školu za obrazovanje dece sa smetnjama. To je ta prohodnost koju smo otvorili i razvili i trebalo bi da budemo svi fokusirani na najbolji interes za dete- kaže Sonja Miladinović, prosvetna savetnica Školske uprave Novi Sad.
Što se dete ranije uključi u obrazovni sistem, a porodica dobije podršku, veća je dobrobit svih, kaže prosvetna savetnica i dodaje da su u suprotnom veći samo strahovi.
Inkluzija nije samo pitanje obrazovanja
Tanja Ranković iz UNICEF-a kaže da nije jednostavno reći koliko dece uči po inkluzivnom obrazovnom programu.
Inkluzija je proces uvođenja kvalitetnog obrazovanja. To je pristup svakom detetu da uz određenu podršku ostvari svoj potencijal – navela je ona.
Navodi da mere daju rezultate, ali da moraju biti dugoročne. Inkluzija, kako kaže, nije pitanje samo obrazovnog sistema, već i socijalne zaštite i zdravstvene zaštite. Roditelji dece sa autizmom kažu da je problem nedostatak individualnih pedagoških pratilaca za njihovu decu, a Ranković navodi da su lični pratioci podrška iz sistema socijalne zaštite i postoje kriterijumi kako se dodeljuju. Napominje da je u Srbiji dobro što su intersektorske komisije osnovane u svim lokalnim samoupravama.
Priča jednog Stefana
Oni koji su među prvima upisali redovnu školu po inkluzivnom modelu sada su već odrasli ljudi. Stefan Lazarević bio je prvi učenik Druge ekonomske škole koji je završio po inkluzivnom programu. U toj školi je sa njim bilo troje učenika koji uče po IOP-u.
Individualni obrazovni plan, skraćeno IOP, je poseban dokument kojim se planira dodatna podrška u obrazovanju i vaspitanju za određenog učenika, u skladu sa njegovim sposobnostima i mogućnostima.
Stefan voli da čita. Piše svoj blog, a među temama sa kojima upoznava čitaoce je i njegova omiljena, muzika i klavijature. U Drugoj ekonomskoj školi bio je prvak u mnogo čemu.
Razredna je pitala čime želimo da se bavimo, zašto smo upisali Drugu ekonomsku školu, a ja sam bio jedini koji se javio i rekao da želi da postane novinar. Tog prvog časa sam se izdvojio, jer sam bio jedini koji zna čime želi da se bavi. Po tome pamtim prvi dan u školi – priča Stefan.
Brojeve i datume računa bolje od većine ljudi. To je Stefanov talenat. Statistika mu je bila među omiljenim predmetima, ne zbog brojeva, već zbog direktora škole o kome uvek rado govori.
Nije bilo lako u početku, teško sam se navikavao. Mada je i drugim nastavnicima i učenicima bilo težko da se naviknu da će u školi biti neko ko ima određenu vrstu poteškoća. Prva koja mi je pomagala bila je drugarica iz odeljenja koja ima brata sa autizmom, a ona je na početku drugog polugodišta videla da sam ja usamljen – priseća se Stefan.
Svakom detetu treba pristupati individualno
Svako dete će na svojstven način reagovati na određene zadatke, stimuluse, probleme, situacije. Zato je važno upoznati dete i otkriti što više detetovih potencijala. Baš zbog toga važna je opservacija, odnosno posmatranje deteta.
Odličan primer ovoga je O.Š. „Novi Beograd“ koja se uz nastavne aktivnosti i IOP trudi da doprinese što boljem upoznavanju dece sa posebnim potrebama, pa tako ima: Foto, folklornu, ekološku, horsku, dramsku, sportsku sekciju i sekciju primenjene umetnosti, engleskog jezika, logopedske vežbe, edukaciju o bezbednosti dece u saobraćaju, predškolski program, logopedske vežbe i informatiku.
