Istina o Hristovom sudu otkriva se kao nešto mnogo dublje i toplije od straha i kazne. Hristov sud nije surova presuda, već otkrivanje istine koja proizilazi iz Ljubavi. U njemu se ne meri greh kao broj, već odnos prema Ljubavi koja leči i priziva na pokajanje. Taj sud nije kazna, već ogledalo u kojem se odražava stanje duše pred večnom Svetlošću. Ljubav kao Sudija pokazuje da istinska pravda proizlazi iz milosti i da praštanje nema granice.
Hristos kao Sudija – ali kakav?
U Jevanđelju po Jovanu stoji: „Otac ne sudi nikome, nego je sav sud dao Sinu“ (Jn. 5, 22). Istovremeno, na drugom mestu, sam Hristos kaže: „Ja nisam došao da sudim svetu, nego da spasem svet“ (Jn. 3, 17). Naizgled protivrečna svedočanstva otkrivaju dublju istinu: sud koji donosi Hristos nije sud ljudskog tipa.
Hristos ne sudi kaznom – već istinom. Njegov dolazak nije pokrenut željom za osudom, već željom za spasenjem. Sud nastupa onda kada se Ljubav odbaci, kada se odbije Svetlost koja je došla da obasja tamu. On ne osuđuje, ali istina koju otkriva ne može ostati neprimećena. To nije sud mržnje, već sud prisustva koje se ne može izbeći.
Sud kao Svetlost
Kada svetlost uđe u prostoriju punu prašine, ona ne stvara prašinu – samo je otkriva. Tako i Hristos: ne donosi osudu, već razotkriva stanje srca. Svetitelji su svedočili: „Ljubav će biti Sudija.“
Zamračeno srce ne muči Bog, već svetlost Njegove ljubavi koja je postala nepodnošljiva onome ko ju je odbacio. Prisustvo Hristovo je poput zraka sunca koji prodire kroz zaključane žaluzine – ne da bi kaznio, već da bi probudio. Ali ako se prozori duše ne otvore, svetlost ostaje s druge strane – kao bol, ne kao toplina. „Ko istinu čini, dolazi k svetlosti… a ko zlo čini, mrzi svetlost“ (Jn. 3, 20–21).
Pravda koja izvire iz milosti
Božija pravda nije suprotstavljena milosti – ona proizilazi iz nje. Ljubav ne znači ravnodušnost prema zlu. Naprotiv, Ljubav razobličava laž, kao što svetlost razobličava tamu. „Nema ništa tajno što neće postati javno“ (Lk. 8, 17).
Kada Ljubav sudi, Ona ne viče, ne preti, ne grdi – Ona prosto otkriva. Sve što je učinjeno, sve što je sakriveno, sve što je prelomljeno u duši, izlazi na videlo. I najsitniji gest ljubavi, učinjen u tišini, postaje svetlost u tom času. A i najmanja nepravda, zanemarena i sakrivena, ostaje sama, bez opravdanja. To je sud – ne tribunal, već otvoreno srce u prisustvu Istine.
Koliko puta oprostiti?
Apostol Petar jednom pita: „Gospode, koliko puta da oprostim bratu svome, ako mi sagriješi? Do sedam puta?“ (Mt. 18, 21). Ta brojka je u ono vreme bila znak velikog milosrđa, daleko iznad rabinskih normi. Ali Hristos odgovara: „Ne do sedam puta, nego do sedamdeset puta sedam“ (Mt. 18, 22).
Ovaj odgovor ne poziva na brojanje, već na srce koje ne poznaje granice u praštanju. Opraštanje nije moralna obaveza, već sličnost sa Bogom. Tamo gde prestaje praštanje, prestaje i život po Ljubavi. Gde se postavi mera ljubavi – tu već počinje hlađenje srca. Oni koji praštaju postaju slični Hristu, i zato se neće plašiti Njegovog suda – jer će u Njemu prepoznati Ljubav koju su i sami upražnjavali.
Sud kao ogledalo
Kada dođe kraj, sud neće biti sudnica već – ogledalo. U toj svetlosti otkriće se da li je u duši bilo mesta za Ljubav. Ako je ima – prepoznaje se Lice Sudije kao lice bliskog, voljenog. Ako je nema – Ljubav postaje oganj.
To ogledalo nije neutralno: ono pokazuje sličnost. Kada se duša nađe pred Hristom, ona se ne suočava sa nepoznatim, već sa sobom – onakvom kakva je u istini. Ako je u njoj bilo makar malo svetlosti, makar iskra ljubavi, ta iskra će zasijati i biti poznata Nebu. Ako nije – onda ostaje hladnoća koju ne zagreva čak ni Božija Ljubav. „Odstupite od Mene, jer Me niste hteli“ (sr. Lk. 13, 27). To nije osuda – to je bol izbora.
Pokajanje kao vrata Ljubavi
Ljubav ne odustaje. Dokle god traje dah, otvoren je poziv na povratak. Pokajanje nije poniženje, već povratak identitetu. Kao dete koje se izgubilo, pa se vratilo u zagrljaj roditelja. „Sagreših…“ – te reči dovoljne su da otvori dveri milosti.
Kad srce ponovo krene ka Ljubavi, sam Bog kreće u susret, poput Oca koji trči bludnom sinu. Ne čeka sa ukorom, već sa haljinom, prstenom i trpezom. Nije nužna savršenost – već otvorenost. Ne traži se bezgrešnost – već iskrenost. I najmanja želja za povratkom dovoljna je da Ljubav opet zagrli.
Pokajanje kao živi povratak u zajednicu sa Ljubavlju
Pokajanje nije samo priznanje greha ili izražavanje žaljenja – to je istinski i živi povratak u zajednicu sa Ljubavlju koja leči i obnavlja. Kroz pokajanje, srce se otvara da primi Božiju milost kao dah koji oživljava dušu. To je put ka slobodi, jer onaj koji se pokaje ne ostaje zarobljen u prošlosti ili osećaju krivice, već se oslobađa i oseća radost novog početka. Pokajanje vraća čoveka u zagrljaj Oca, gde vlada mir i istinska radost, i to je mesto gde Ljubav nastavlja da deluje, obnavlja i podiže.
Strah Božiji koji ne paralizuje
Strah Božiji nije užas, već budnost. To je strah da se Ljubav ne izgubi. To je duhovna pažnja, koja podstiče na život u istini, na dela Ljubavi, na hrabrost da se prašta, da se ne čuva ogorčenost, da se živi u Hristu.
To je strah svetlosti koju ne treba ugasiti, bliskosti koju ne treba izneveriti. To nije strah od kazne, već strah od udaljavanja od Izvora života. U tom strahu nema teskobe – u njemu je životna snaga. Kao što reče jedan savremeni arhijerej: „Za čiste srcem Bog je Svetlost – za zle, Bog je Oganj.“ A i jedno i drugo je – Ljubav.
Poslednja reč je – Ljubav
Ljubav je sud. Ljubav je spasenje. Ljubav je Hristos. A sve troje je jedno isto Lice – Lice Boga Živoga.
„Vera, nada i ljubav – a najveća među njima je ljubav“ (1. Kor. 13, 13). Ljubav je poslednja reč. Ona ne osuđuje, ali razobličava. Ona ne kažnjava, ali boli ako je nema. Ona ne ubija, ali bez Nje nema života.
Ljubav je istina. Ljubav je mera. Ljubav je večno ogledalo. I u Njoj će se sve otkriti – ne zato da bi osudila, već da bi spasla.
