Kada je krajem 19. veka mlada Beograđanka, sa pogledom punim odlučnosti, ušla u zgradu Tehničkog fakulteta kao jedina žena među muškarcima, malo ko je mogao pretpostaviti da će upravo ona promeniti ne samo arhitektonsku scenu Srbije, već i način na koji društvo gleda na žene u profesijama.
Jelisaveta Načić (1878–1955), prva žena arhitekta u Srbiji i jedna od prvih na Balkanu, ostavila je dubok trag na licu Beograda, ali i u istoriji za borbu prava žena.
Žena ispred svog vremena
Rođena u uglednoj trgovačkoj porodici u srcu Beograda, Jelisaveta je već u detinjstvu pokazivala veliku inteligenciju i kreativnost. Kao odličan đak završila je Prvu žensku gimnaziju, a zatim, uprkos snažnom otporu patrijarhalnog društva, upisala Arhitektonski odsek na Tehničkom fakultetu Velike škole u Beogradu, koji je dotle bio potpuno muška sredina.
Diplomu je stekla 1900. godine, sa svega 22 godine, otvarajući tako vrata ženama u svetu srpske arhitekture.
Službeni arhitekta grada Beograda
Nakon diplomiranja, Načićeva je postala službeni arhitekta Beogradske opštine, što je samo po sebi bilo presedan. Ubrzo je pokazala da joj funkcija nije data zbog hrabrosti, već zbog znanja i vizije.
Njen stil je predstavljao spoj akademizma, secesije i racionalizma, a njene projekte su odlikovali elegancija, simetrija i pažnja prema detalju, a ovo su neki od njenih najvažnijih projekata:
Osnovna škola „Kralj Petar I”
Najpoznatije delo Jelisavete Načić je monumentalna zgrada Osnovne škole „Kralj Petar I” na Dorćolu, izgrađena 1906. godine. To je prva školska zgrada u Srbiji projektovana po svim savremenim pedagoškim standardima. Objekat i danas važi za jednu od najlepših škola u Beogradu – sa bogatom fasadom, visokom umetničkom vrednošću i funkcionalnim rasporedom učionica.
View this post on Instagram
Javni toalet na Terazijama
Jedan od prvih urbanih komunalnih objekata tog tipa u Beogradu, izgrađen 1907. godine. Bio je izrazito moderan za svoje vreme – sa vodovodom, kanalizacijom, ventilacijom i prostorijama za dame i gospodu.
Nažalost, ovaj objekat je kasnije srušen, ali se u istoriji arhitekture pamti kao pionirski potez u razvoju urbanizma.
Stepenište na Kalemegdanu
Projektovala je monumentalno stepenište koje vodi od Topličinog venca ka Savi. Ovaj projekat je svedočanstvo njenog osećaja za prostor i pejzažnu arhitekturu. Stepenište i danas predstavlja jedan od simbola Starog Beograda.
Kapela i spomenik na Topčiderskom groblju
Projektovala je nekoliko spomenika i mauzoleja na grobljima u Beogradu, kao i kapelu na Topčiderskom groblju, gde je kombinovala tradicionalne i moderne elemente, uz posebnu pažnju prema simbolici i umetničkom izrazu.
Stambeni objekti i privatne vile
Pored javnih objekata, projektovala je i nekoliko privatnih kuća i vila u Beogradu i Šumadiji, naročito na Vračaru i u okolini Knez Mihailove ulice. Mnoge od njih su izgrađene u duhu secesije i sa umetnički obrađenim fasadama, što ih čini vizuelno upečatljivim i danas.
Zabranjena zbog pola
Uprkos dokazanom talentu, Jelisaveta je bila uskraćena za položaj glavnog gradskog arhitekte – ne zato što nije bila kompetentna, već zato što je bila žena. Zakonska rešenja onog doba nisu predviđala da žena može obavljati takav položaj. Tako je njena zvanična karijera okončana pre nego što je u potpunosti dostigla zrelost.
Rat, ljubav i izgnanstvo
Kada je izbio Prvi svetski rat, mogla je, kao mnogi drugi, da napusti zemlju. Međutim, ostala je u Beogradu. Austrougarske vlasti su je, zbog njene nacionalne svesti i uticaja, internirale u logor Nežider u Mađarskoj. Tokom te prinudne izolacije, odbila je svaku saradnju sa okupatorom, noseći svoj identitet kao ponos, a ne kao teret. U logoru je brinula o drugim internirankama i pokazala veliku hrabrost i moralnu snagu.
Njena veza sa albanskim rodoljubom Lukeom Lukajem, koga je upoznala upravo u logoru, takođe je imala patriotsku dimenziju – u tom braku nije bilo odricanja, već spajanja dva slovenska i balkanska duha koji su verovali u slobodu i pravdu za svoje narode.
Vezana za svoju domovinu
Čak i kada je napustila Srbiju i živela u Skadru, ostala je vezana za svoju domovinu. Čuvala je pisma, projekte i fotografije svojih radova, i ponosno svedočila o svom poreklu. Njena skromnost nije dozvolila da se nameće javnosti, ali se u krugovima intelektualaca i srpskih iseljenika znalo ko je ona.
Nasleđe i priznanje
Jelisaveta Načić je preminula 1955. godine u Dubrovniku u tišini kao večina velikih umetnika, ali je tek kasnije dobila priznanje koje zaslužuje.
Danas jedna ulica u Beogradu nosi njeno ime, njeni radovi se proučavaju na fakultetima, a izložbe posvećene njenom stvaralaštvu sve češće ukazuju na značaj njenog dela.
Njena karijera bila je kratka, ali intenzivna, i dovoljna da pokaže šta jedna žena može da postigne ako joj se pruži prilika. Bila je prva – ne samo u arhitekturi, već i u borbi za rodnu ravnopravnost, u vremenu kada takva borba nije imala ni ime.
