Kao što je i Sveti Jovan Rus, ratnik i čudotvorac, branio Kosovo i Metohiju i nakon toga se prikazao vernicima u Grčkoj, tako je i Sveti Dimitrije, na dan kada ga Pravoslavna crkva proslavlja, branio srpski narod u Hercegovini. Tog dana se pojavio i u crkvi u Solunu i vernicima rekao: „Ja sam ovdašnji, a dolazim iz Bosne. Tamo je borba za Pravoslavlje!“
Podne u Solunu nalik je podnevima u svim velikim lučkim gradovima. To je trenutak kada se vreva stišava. Jesen rujem boji drveće, retke prolaznike mami miris ribe iz taverni. Iz daljine se čuju sirene brodova koji pozdravljaju grad, odlazeći na daleka putovanja. Pokatkad krikne galeb, nagoveštavajući jugo. Bat koraka po kamenim pločnicima je sve ređi i tiši. A more i nebo su izmešali boje.
U crkvi svetog Dimitrija je tihi polumrak. Nekoliko žena posluje po crkvi, nečujno se krećući, kao da ne dodiruju mermerni pod. Ništa ne narušava sveti mir hrama. Pred oltarom dve žene u crnini šapuću molitve povremeno podižući suzne oči ka Ikonama Svetitelja. Predane svojim poslovima i molitvama nisu videle kada je i kako u crkvu ušao neobično obučen čovek, ali su sve, u isti mah postale svesne njegovog prisustva. Prekinule su molitve i poslove i pošle mu u susret. On, izmučen, u okrvavljenoj odori, koračao je prema oltaru. Sakupile su se oko njega, pitajući da li mu nešto treba, ko je i odakle dolazi.
Zatražio je vode i rekao: „Ja sam ovdašnji, a dolazim iz Bosne, tamo je borba za Pravoslavlje!“.
Žene su pretrnule. Jedna od njih je otišla po vodu, a druga da pozove sveštenika. Žena u crnini, ona mlađa, grozničavo je gledala vojnika, prepoznala ga, i kao ptica pogođena u letu, tiho kriknuvši, onesvestila se. Starija je pokušavala da je osvesti. Ostale žene su stajale skamenjene, bez glasa i pokreta, a vojnik u odori vizantijskog ratnika, lagano je išao prema grobu Svetog Dimitrija i nestao u njemu.
Tišina se zgusnula, ostao je samo blagi miris bosiljka ili smirne, nisu bile sigurne šta je, ali da je miomiris, jasno su osetile.
Žena koja je donosila vodu, ušla je istovremeno sa sveštenikom. Mlađa žena je, došavši sebi, klekla pred ikonu svetog Dimitrija i molila se kroz suze, čelom dodirujući pod.
Vladika Atanasije među vojnicima: Nije bilo položaja koji nije posetio
Sveštenik je pitao žene šta se dogodilo. One su mu ispričale sve o dolasku nepoznatog čoveka, njegovom odgovoru na pitanje ko je i odakle dolazi. Pitao ih je zatim kako je bio obučen, a one su, opet, sve do jedne rekle: „Isto kao Sveti Dimitrije na ovoj Ikoni“. Na to je sveštenik učinio veliku metaniju pred Ikonom Svetog Dimitrija, klekli su i toplo se, usrdno i dugo, dugo, molili u tišini. Kasnije je, mnogo kasnije, sveštenik ispričao da se sveti Dimitrije poslednji put javio 1804. godine.
To je bila godina Prvog srpskog ustanka.“
Događaj se zbio u Solunu pre slave Svetog Dimitrija, 1992. godine.
