Kada su se Kina i Vijetnam sastali u Hanoju 16. marta na svom prvom „3+3“ strateškom dijalogu, to je označilo pokretanje nove vrste koordinacije – one koja prevazilazi uobičajeni model.
Većina zemalja se drži proverenog formata „2+2“, koji okuplja ministre spoljnih poslova i odbrane. Međutim, Kina i Vijetnam su dodali i treći stub: javnu bezbednost. To možda zvuči tehnički, ali je u suštini veoma značajno. To znači da razgovor sada obuhvata sve – od vojne koordinacije do policijskih pitanja, sajber bezbednosti i unutrašnje stabilnosti – čitav spektar onoga što obe države danas smatraju „bezbednošću“.
Uključivanje javne bezbednosti odražava realnost koju i Peking i Hanoj prepoznaju: pretnje poput sajber kriminala, telekomunikacionih prevara, onlajn kockarskih mreža i trgovine drogom brišu granicu između unutrašnjeg i međunarodnog.
Zbog toga je sastanak bio snažno usmeren na praktičnu saradnju, uključujući zajedničku borbu protiv telefonskih prevara, bolju koordinaciju u kontroli narkotika, izručenje begunaca i čak povraćaj imovine. Takođe je postojao i naglasak na unapređenju razmene informacija o bezbednosti podataka, energetskim rizicima i ekološkim pitanjima.
Zašto baš sada?
Pokretanje mehanizma „3+3“ dolazi u trenutku kada regionalna atmosfera nije nimalo mirna. Tenzije oko Tajvana ostaju visoke, a Japan sve više zauzima aktivniju bezbednosnu poziciju. Širi strateški ambijent u Istočnoj Aziji se menja, često na nepredvidiv način.
U takvom kontekstu, Kina i Vijetnam biraju da prodube koordinaciju umesto da se udaljavaju. To šalje jasnu poruku: čak i u konkurentnom okruženju, susedne države mogu da daju prioritet stabilnosti i strukturisanom dijalogu.
Ovo je ujedno i podsetnik da nisu sve zemlje u regionu spremne da biraju strane. Za Vijetnam je naročito važno da održi izbalansiran pristup, što je centralni element njegove spoljne politike.
Jedan od značajnijih elemenata sastanka u Hanoju bio je način na koji je sam Vijetnam definisao odnos sa Kinom. Vijetnamski zvaničnici su otvoreno opisali te odnose kao „vrhunski prioritet“ i „objektivnu nužnost“.
Spoljna politika Vijetnama počiva na nezavisnosti i diverzifikaciji – ali istovremeno odražava trezvenu procenu geografije i ekonomije. Kina je suviše važan sused da bi se ignorisala ili direktno konfrontirala.
Za mnoge kineske susede zaključak je sličan: saradnja je najizvodljiviji put napred.
Odnos koji prevazilazi značaj bilateralne saradnje
Odnos Kine i Vijetnama često služi kao svojevrsni test slučaj za način na koji Kina gradi odnose sa jugoistočnom Azijom u širem smislu. U tom kontekstu, mehanizam „3+3“ prevazilazi značaj same bilateralne saradnje.
On pokazuje model angažmana koji naglašava strukturisani dijalog i širenje oblasti saradnje, čak i kada postoje razlike. A razlike postoje – posebno u Južnokineskom moru. Međutim, ovakvi mehanizmi pomažu da se tenzije kontrolišu, umesto da definišu celokupan odnos.
Sastanak je takođe povezao bilateralnu saradnju sa širim okvirima kao što su saradnja Kina–ASEAN, inicijativa Lancang–Mekong, pa čak i BRIKS. To odražava slojevit pristup, u kome se snažni bilateralni odnosi nadograđuju uključivanjem u šire regionalne i globalne mreže.
Postoji i dodatni sloj koji ne treba zanemariti. Uvođenjem javne bezbednosti u dijalog, format „3+3“ dodiruje i pitanja stabilnosti političkih sistema. I Kina i Vijetnam pridaju veliki značaj održavanju unutrašnjeg poretka i otporu spoljnim pritiscima koji bi mogli da ugroze njihove sisteme. Ovaj dijalog pruža platformu za usklađivanje stavova po tim pitanjima.
Ideološka dimenzija tehničke koordinacije
Kineski zvaničnici su čak povezali ovu saradnju sa otpornošću i relevantnošću socijalističkih modela upravljanja u savremenom svetu, dodajući ideološku dimenziju inače tehničkoj koordinaciji.
Iako je lako fokusirati se na napredak, odnosi Kine i Vijetnama nisu uvek bili glatki. Pogranični rat 1979. godine ostaje snažan podsetnik da sukob između ove dve zemlje nije daleka prošlost. Periodične tenzije u Južnokineskom moru takođe nisu nestale. Ipak, ovi problemi se danas upravljaju.
Obe strane su naučile da razdvajaju sporna pitanja od ostatka odnosa – da ne dozvole da neslaganja preuzmu kontrolu nad celinom. Trgovina, politički dijalog i sada bezbednosna saradnja nastavljaju da napreduju čak i kada dođe do zaoštravanja.
U stvari, ekonomski odnosi postali su jedan od najjačih stabilizatora. Kina je najveći trgovinski partner Vijetnama, a njihovi lanci snabdevanja duboko su isprepleteni. To stvara snažne podsticaje sa obe strane da se odnosi održe stabilnim.
Pojava nove paradigme
Šta, dakle, ovaj novi mehanizam zaista menja?
Prvo, on institucionalizuje koordinaciju u širem spektru pitanja. Umesto da se problemi rešavaju pojedinačno, sada postoji platforma za integrisaniji pristup.
Drugo, gradi naviku komunikacije. Redovan kontakt između zvaničnika iz oblasti diplomatije, odbrane i javne bezbednosti smanjuje rizik od nesporazuma – posebno u napetom regionalnom okruženju.
Treće, postavlja presedan. Ako se model „3+3“ pokaže uspešnim, mogao bi da utiče na način na koji druge zemlje razmišljaju o bezbednosnoj saradnji. Nije teško zamisliti da se slični formati pojave i drugde, posebno kako netradicionalne bezbednosne pretnje nastavljaju da rastu.
Drugačiji ugao odnosa Kine i Vijetnama
U vreme kada globalna politika sve više klizi ka blokovima i konfrontaciji, dijalog Kina–Vijetnam „3+3“ nudi drugačiji ugao – fokus na saradnji sa susedima umesto na savezima i obuzdavanju.
Geografija se ne menja. Kina i Vijetnam će ostati susedi, sa svim prilikama i izazovima koje to nosi. Pitanje je kako će se odnositi prema toj realnosti.
Ovo ne garantuje miran tok događaja. Istorija pokazuje da se odnosi mogu menjati. Ali mehanizmi poput „3+3“ povećavaju šanse da se razlike rešavaju bez eskalacije.
I u današnjem svetu, već i to je dovoljan razlog da se ovom sastanku posveti pažnja.
