Majk Pompeo, bivši američki državni sekretar i Dejvid Urban, savetnik u kampanjama Donalda Trampa 2016. i 2020. godine, koautori su članka u kom se razmatra šta može biti spoljna politika republikanske administracije ukoliko Kamala Haris doživi poraz na predsedničkim izborima. Pored Bliskog istoka, u centru pažnje je, razumljivo – Ukrajina.
Šta se predlaže kao Trampova politika prema Ukrajini? Ili još tačnije: prema Rusiji?
Sa jedne strane, predlaže se uspostavljanje „stvarnih sankcija Moskvi“. Mere koje primenjuje administracija Džozefa Bajdena deluju dobro na papiru, no one nisu dovoljne. Recimo, iz sankcionog paketa izuzete su ruske banke čije su transakcije povezane sa energetskim sektorom. A zahvaljujući izvozu energenata, ruska ekonomija i dalje beleži pristojne rezultate.
Sa druge strane, Ukrajini treba ponuditi projekat o zajmu i najmu (lend-lease) vredan vrtoglavih 500 milijardi dolara. Ukratko, umesto da se Kijev pomaže novcem američkih poreskih obveznika, treba mu ponuditi onoliko koliko može da povuče iz ovako koncipiranog projekta za neprestane kupovine američkog naoružanja.
Kada se okonča sukob povučeno će Kijev vraćati ili će se to kompenzovati iz zamrznutih ruskih sredstava u zapadnim bankama. Pri tome, nužno je ukinuti sva ograničenja u pogledu vrste oružja koje Ukrajina može da nabavi i koristi.
Paralelno sa tim, nužno je povećati kapacitete američkog vojno-industrijskog kompleksa i tako poslati poruku Rusiji i Kini da nisu dorasli takmaci na ovom polju, ali i prisiliti evropske članice NATO da svoje vojne budžete podignu na tri posto bruto društvenog proizvoda.
Tramp ne želi neuspeh spoljne politike
Prema autorima, „poslednje što gospodin Tramp želi u drugom mandatu jeste neuspeh njegove spoljne politike koji bi odvukao pažnju sa proklamovane unutrašnje agende i naspram kog bi i neuspešno povlačenje gospodina Bajdena iz Avganistana izgledalo kao uspeh.“
Iz komparativne politike uzimaju se primeri dobrih rezultata kada su SAD postupale slično, od pozajmica Velikoj Britaniji tokom Drugog svetskog rata do nepriznavanja teritorijalnog integriteta Sovjetskog Saveza nad tri baltičke republike. Dakle, ako Tramp ne pomogne na ovakav način Ukrajinu, doživeće neuspeh!
Predlozi su usledili posle tvrdnji iznetih u pojedinim američkim medijama (pozivanjem na pouzdane izvore) da se Tramp priprema za rešavanje Ukrajinske krize „u roku od 24 sata“ nakon što ponovo uđe u Belu kuću.
To rešavanje značilo bi davanje garancija Rusiji da se NATO neće širiti na Ukrajinu i Gruziju, ali i „primoravanje“ obe strane na pregovore o promeni granice.
Jer, kako je jedan od „pouzdanih izvora“ naglasio, Tramp smatra da u nekim delovima Ukrajine „žive ljudi koji nemaju ništa protiv da budu deo Rusije.“ Još se dodaje da on ovo vidi kao izlazno rešenje pošto tako obe strane „žele da sačuvaju obraz“.
Neraščišćeni odnosi sa Zelenskim
Direktno, od Donalda Trampa nisu se čuli bilo kakvi detaljni predlozi. On je u poznatom intervjuu Ilonu Masku govorio kako je Vladimir Putin „dobar pregovarač“ i da Ukrajina nema „dobre izglede“ u sukobu sa Rusijom. Osvrnuo se na nedostatak ljudstva u ukrajinskim snagama, podvlačeći kako se mobilizacija svela „na korišćenje mladih i veoma starih ljudi za borbu“, te dodajući kako su Rusi pobedili i Napoleona i Hitlera.
Pri tome, bivši a moguće i budući američki predsednik ima dosta neraščišćenih računa sa Vladimirom Zelenskim, a što se pokazalo tokom njegovog prvog mandata. Dakle, iako nema detaljnih predloga, poprilično je jasno na koju stranu on „naginje“.
Međutim, baš zbog nedostatka detaljnog predloga ostaje otvoren prostor za različite intrige. Ono što se pojavljuje u medijima možda je zaista zasnovano na verodostojnim i pouzdanim izvorima, a možda se radi o još jednoj propagandnoj operaciji koja će tek pokazati rezultat u finišu kampanje? Moguće je i da se ovako vrši pritisak na Trampa kako bi se konačno izjasnio i tako fokus kampanje prebacio sa unutrašnje politike, na kom ubedljivo dominira, na temu Ukrajine – gde bi se susreo sa orkestriranim napadima čitavog niza organizanovih interesnih grupa.
Uostalom, pritisak na Trampa vrši se i predlogom Pompea i Urbana. U vojno-industrijskom kompleksu svakako će podržati ideju o upumpavanju novih 500 milijardi dolara u taj sektor, kao i inicijativu da se primoraju evropske zemlje da povećaju trošenje za vojne namene za još 50 posto (sa 2 na 3 posto bruto društvenog proizvoda).
U bankarskom i energetskom sektoru svakako će podržati ideju o proširivanju sankcionih mera i otežavanju poslovanja ruskih kompanija, pošto se tako stvaraju uslovi na svetskom tržištu za veće učešće američkih kompanija. U američkoj korporativnoj demokratiji to uopšte nisu beznačajne stvari. Može li se Tramp odupreti tom organizovanom pritisku u kom učestvuju i njegovi dojučerašnji saradnici?
Nesporno, očekivanja od potencijalne pobede Donalda Trampa na predstojećim predsedničkim izborima velika su u nekim delovima sveta, iako ona nije izvesna. Međutim, i strahovanja od Donalda Trampa takođe su velika, pre svega u „transatlantskoj zajednici“. Brinu zbog toga u Sjedinjenim Državama, brinu u EU, Kanadi…
Povratak Donalda Trampa ugrozio bi mnoge interese, pa i one vezane za Ukrajinu. A ti interesi u Ukrajini ne tiču se samo geopolitike i međunarodne bezbednosti, već i plasiranih stotina milijardi dolara i pratećih ekstraprofita koji se „ratnim biznisom“ ostvaruju.
Zbog toga treba očekivati i da će Tramp imati protivnike brzog okončanja konflikta u Ukrajini i u svom neposrednom okruženju.
Naposletku, do izbora još ima vremena. Sasvim dovoljno da se iskoriste razni mehanizmi i sredstva za eslalaciju brojnih kriza. Očigledno je i da Vladimir Zelenski koristi to vreme za uvođenje konflikta u novu fazu, nakon čega bi se Trampu ostavio uži manevarski prostor za bilo kakve dogovore sa Putinom.
Dok je Tramp u kampanji fokusiran na unutrašnja pitanja, njegovi protivnici grade nove okolnosti na međunarodnom planu. Okolnosti kojima će se on, u većoj ili manjoj meri – morati prilagođavati.
