Dve trećine kazne za ratne zločine odavno je odslužilo nekoliko Srba, ali su još u zatvorima jer ih Rezidualni sudski mehanizam, naslednik Tribunala, ne pušta na slobodu jer smatra da se još nisu rehabilitovali. U evropskim kazamatima još 16 Srba broji duge zatvorske dane robijajući svoje haške kazne. Prošlo je tri decenije od prvog suđenja Dušku Tadiću pred Haškim tribunalom, a izrečeno je ukupno 1.138 godina zatvora optuženicima srpske nacionalnosti. Mnogi odavno nisu živi. Neki su izdržali kazne i vratili se svojim domovima. Ovih 16 zatočenih Srba danas su uglavnom u poznim godinama, lošeg su zdravlja, a zbog ranijih iskustava sa lekarima pod kontrolom Tribunala opravdana je sumnja da ne dobijaju najbolju medicinsku pomoć.
Kontroverzni sud zatvorio je svoja vrata 2017. godine, a hašku (ne)pravdu sada deli takozvani Rezidualni sudski mehanizam. Neki od Srba koji su i dalje u zatvoru odavno su izdržali dve trećine dosuđenih kazni, ali ih taj sudski mehanizam ne pušta iako je prevremena sloboda predviđena pravilima suda. Navodno, još se nisu rehabilitovali. Neki su na slobodi jer je sud, nakon što se uverio da su neizlečivo bolesni, našao da za puštanje iz zatvora postoje humanitarni razlozi. Preostalima vreme prolazi u nadi da će jednom pročitati reč „odobreno” kada sud razmotri njihove molbe za prevremeni otpust.
Četvorica od njih osuđena su na doživotni zatvor i mogu se nadati još samo da će ih Hag pustiti da ostatak života provedu u nekom zatvoru u svojoj zemlji. Srpske vlasti bore se već više od deceniju i po da se našim državljanima dopusti takva mogućnost, pre svega zato da bi se njihovim porodicama olakšale posete i da bi ih naši lekari lečili. Tužilac Serž Bramerc se tome protivi jer smatra da politička klima u našoj zemlji nije povoljna, pošto se u Srbiji ratni zločinci tretiraju kao heroji.
Hag s ponosom ističe da je, procesuirajući 161 osobu, promenio odnos prema ratnim zločinima na Balkanu i utvrdio individualnu krivičnu odgovornost, sudeći najvišim državnim funkcionerima, vojnim i policijskim starešinama i pojedinim nižerangiranim oficirima. Zapravo je, poricanjem srpskih žrtava i osudama uglavnom samo srpskih ratnih zločinaca, možda i presudno doprineo da do pomirenja balkanskih naroda još dugo ne dođe. Za najteže ratne zločine nad Srbima niko u Hagu nije osuđen, iako su vinovnici bili u ćelijama Sheveningena. Srpsko pravosuđe vodi istrage u slučajevima gde su stradale srpske žrtve i raspisuje međunarodne poternice za osumnjičenima, ali ih sudije u Evropi i regionu puštaju na slobodu i odbijaju da nam ih izruče. Tako je nedavno sud u Skoplju pustio pripadnika OVK Ramadanija. Bramerc, niti bilo ko iz dobro plaćene haške birokratije, ne želi da vidi da je i to deo nasleđa i neće priznati da je Tribunal time što je osudio samo Srbe, a oslobodio Gotovinu, Haradinaja, Orića i druge, protiv kojih je bilo mnogo dokaza, zapravo ojačao nacionalistički odnos prema krivcima i žrtvama u čitavoj bivšoj Jugoslaviji.
Dok čuva osuđene Srbe u zatvorima daleko od Srbije, haški sud čuva i svrhu svog postojanja i sve ono što uz to ide. Razmatrajući molbu Ratka Mladića, osuđenog na doživotni zatvor zbog genocida u Srebrenici, da zbog teške bolesti i jezičke barijere u razgovorima sa lekarima, bude prebačen u Srbiju, predsednica sudskog mehanizma Grasijela Gati Santana utvrdila je da je on do sada izdržao 13 godina zatvora. Ocenila je i da Mladić još nije dostigao prag prihvatljivosti za puštanje na prevremenu slobodu. S druge strane, haški osuđenici mogu služiti kazne samo u zemljama sa kojima Tribunal ima ugovor, podsetila je Gati Santana, zaključivši da zbog toga Srbija ne može biti opcija. Zato Mladićev dopis tretira kao molbu za puštanje na slobodu iz humanitarnih razloga.
Predsednica suda ima diskreciono pravo da odobri takvu molbu, ali je u obrazloženju stava kojim je odbila Mladića navela da se uverila da mu lekari pritvorske jedinice u Hagu pružaju pomoć kakva mu je potrebna i da njegovo stanje pažljivo prate. U njenoj odluci stoji još i da se konsultovala sa drugim sudijama koje su, kako navodi, iskreno zabrinute za sudbinu onih koji su osuđeni na dugotrajne kazne zatvora. Radovan Karadžić, bivši predsednik Republike Srpske, izdržava kaznu od 40 godina zatvora u Engleskoj, na ostrvu Vajt. I on je lošeg zdravlja. Nedavno je podneo tužbu protiv državne sekretarke za pravosuđe jer smatra da se prema njemu nečovečno postupa i da mu je zabranjeno da komunicira na maternjem jeziku i u ćeliju unese laptop.
U zatvoru u Nemačkoj, Vlastimir Đorđević, bivši visoki funkcioner MUP-a Srbije, osuđen zbog zločina na KiM, izdržava kaznu od 18 godina zatvora. Dve trećine odavno je izdržao. Iako je priznao da je učestvovao u prikrivanju zločina kada su tela ubijenih Albanaca prebačena u Batajnicu, negirao je da je učestvovao u ubistvima. Hag još nije uveren da je prihvatio odgovornost za svoje postupke i puni obim krivice. Generali Vojske Republike Srpske Stanislav Galić i Vujadin Popović izdržavaju kazne doživotnog zatvora u Nemačkoj. Galić je osuđen zbog opsade Sarajeva, a Popović zbog genocida u Srebrenici. U Nemačkoj je i Dragoljub Kunarac, osuđen za sistemska silovanja i spaljivanja muslimanskih civila iz Foče i Višegrada na 28 godina zatvora. Dve trećine kazne izdržao je još 2016. godine, ali sud ne veruje da se popravio.
U Francuskoj kaznu od 40 godina zatvora izdržava lekar Milomir Stakić. Bio je na čelu kriznog štaba kada su u Prijedoru formirana tri zloglasna logora za muslimane. Izrečena mu je najpre doživotna robija, ali mu je posle žalbe kazna ublažena. Doživotnu kaznu u Estoniji izdržava Milan Lukić, vođa paravojnih formacija „Belih orlova” i „Osvetnika”, koji je ubio više od stotinu muslimanskih civila, spaljujući žive civile, žene i decu, u zatvorenim kućama. Njegov rođak Sredoje Lukić, pripadnik tih jedinica, osuđen je na 30 godina zatvora i kaznu izdržava u Norveškoj.
U zatvoru u Estoniji je Milan Martić, politički vođa Srba u Hrvatskoj, koji je osuđen na 35 godina zatvora zbog zločina nad Hrvatima, kao i Dragomir Milošević, general Vojske Republike Srpske, koji izdržava kaznu od 29 godina zatvora zbog kampanje snajperskog i artiljerijskog terorisanja građana Sarajeva. General Nebojša Pavković, bivši načelnik Generalštaba, osuđen je zbog zločina nad Albancima na KiM na 22 godine zatvora. Iako je odavno izdržao dve trećine te kazne, sudski mehanizam smatra da nije ispunio uslove za prevremeno puštanje na slobodu jer je u više intervjua koje je dao iz zatvora i u knjigama koje je objavio plasirao „lažni i presudi suprotan narativ” o zločinima na Kosovu. Finske vlasti ocenile su njegovo ponašanje kao besprekorno, ali sudski mehanizam u Hagu nije uveren da se rehabilitovao. Zajedno sa Pavkovićem bili su osuđeni vojni i policijski funkcioneri Sreten Lukić, Nikola Šainović, Dragoljub Ojdanić i Vladimir Lazarević i svi su bili pušteni na prevremenu slobodu, posle dve trećine izdržane kazne.
U Finskoj je, pod sličnim obrazloženjem, i general Vojske RS Radivoje Miletić, osuđen na 18 godina zatvora, za zločine nakon oslobađanja Srebrenice i Žepe, koji je odavno ispunio uslov da se nađe na slobodi. General Radislav Krstić, osuđen na 35 godina zatvora zbog genocida u Srebrenici, više puta je tražio da bude pušten iz zatvora u Poljskoj jer je i on izdržao dve trećine kazne. Izvinio se žrtvama i rekao da prihvata odgovornost i da se kaje. Krstić je bio napadnut i ozbiljno povređen 2010. dok je bio u zatvoru u Engleskoj, a njegovi napadači kažnjeni su doživotnim zatvorom. Poljske vlasti prebacile su prošle godine Krstića u pritvor haškog suda.
Mićo Stanišić, bivši ministar policije RS, i Stojan Župljanin, načelnik regionalnog centra policije Banjaluka, izdržavaju u Poljskoj 22-godišnje zatvorske kazne.
