Proširenje Evropske unije na istok ili mehanizam imperijalizma

Već od 2004, znatno pre šestodnevnog rata u Gruziji (avgust 2008), aneksije Krima i konflikta u Donbasu (2014-2015), te rata u Ukrajini (od februara 2022), pojedine zemlje Unije su predlagale formiranje Istočnog partnerstva EU, a u okviru evropske politike susedstva. Ista tema je zvanično pokrenuta maja 2009. kada je Češka, u ime Evropske unije, organizovala samit lidera šest članica inicijative (Jermenija, Azerbejdžan, Belorusija, Gruzija, Moldavija i Ukrajina).

Dramatično ubrzanje evropskog angažmana u „istočnom susedstvu“ inicirano je s početkom rata u Ukrajini, februara 2022. Tako je rat na istoku Evrope vratio proširenje na vrh dnevnog reda EU, i to nakon dugogodišnjeg zastoja. Već 2023. lideri EU su se složili da Ukrajina, Moldavija i Gruzija postanu kandidati za članstvo u Uniji. Takođe su započeli pregovori o pridruživanju sa dve kandidatske zemlje, Albanijom i Severnom Makedonijom, dok je BiH dobila status kandidata (koji već imaju Srbija, Crna Gora, Albanija i Turska).

Inače, znatno ranije, a formalno na Solunskom samitu 2003. zemljama Zapadnog Balkana obećano je punopravno članstvo u EU. Međutim, raniji početak evropskih integracija nije, osim Hrvatskoj, doneo brže uključenje u EU za države ovog regiona. Naime, neočekivano ubrzanje procesa približavanja EU za zemlje na istoku Unije, tj.  velika diferencijacija između istočnog i južnog susedstva (koje osim Zapadnog Balkana obuhvata i Tursku), zasnovano je na sopstvenoj perspektivi i interesima Brisela, a ne na inherentnim karakteristikama zemalja tih regiona, te njihovim agendama i interesima.

Mapa Balkana u sedištu Evropskog saveta u Briselu, 2011.

Hibridni pristup

Ono što se zapravo desilo je da je geopolitika počela da igra dramatično veću ulogu u kreiranju politike Brisela. Uloga geopolitičkih razmatranja u proširenju Unije nije nova, ali jeste stepen do kojeg je ona postala faktor ubrzavanja evropskih integracija pojedinih zemalja.

Tzv. hibridni pristup Brisela, koji podrazumeva kombinaciju geopolitičkih i tzv. vrednosnih motiva se promenio tako što je prvom faktoru data veća težina. Za mnoge neočekivano, prihvatanje Ukrajine, Moldavije i Gruzije kao zemalja kandidata za EU signalizira da je Brisel spreman da promociji svojih interesa dâ prioritet u odnosu na svoje norme i vrednosti, što ukazuje na uspon tradicionalnijih oblika geopolitike i posledično priznavanje njenog značaja u briselskoj administraciji.

Ovo se, kao što smo već pomenuli, desilo usled drastičnog pogoršanja odnosa sa Rusijom, dok su istovremeno sve intenzivnije „nesuglasice“ sa Kinom. Najvidljivija promena dogodila se na nivou retorike, gde je EU sve više počela da koristi termine real politike o moći i kompeticiji. Istovremeno, revidirana je bezbednosna strategija EU, u kojoj se potenciraju geopolitički motivi u determinisanju globalne politike.

Prepoznajući da je angažovanje Brisela u istočnom susedstvu motivisano potrebom da se promovišu interesi Unije, Moskva je već decenijama optuživala EU da pokušava da napravi novu sfera uticaja, dovodeći u pitanje interese Rusije na post-sovjetskom prostoru. Dakle, bez obzira na diskurs EU o njenim vrednostima i normama, napori Brisela na integrisanju zemalja istočnog (i južnog) dela Evrope u EU percipirani su od strane „trećih zemalja“ kroz geopolitičku prizmu.

Mapa sveta venecijanskog monaha Fra Maura iz 1459. u Nemačkom istorijskom muzeju u Berlinu

S tim u vezi, deo geopolitičke strategije Kremlja bio je stvaranje Evroazijske ekonomske unije kao alternative projektu evropskih integracija. I vaskrsavanje ideologije evroazijstva, razvijene u 19. veku, takođe ukazuje na napore ruskih elita da njihova zemlja održi status velike sile.

I Peking je pokušao da osnaži svoj uticaj u regionu. Ipak, kineska incijativa 17+1, s ciljem povećanja ekonomske prisutnosti u istočnoj Evropi, minirana je opozitnim stavom litvanske diplomatije prema zvaničnoj politici Pekinga po pitanju Tajvana, istupanjem Italije iz te incijative, te stalnim problemima koje su imali kineski investitori u Poljskoj.

Moć ekonomske međuzavisnosti

Evropska Unija, koja je dugo definisala sebe kao dominantno mirovni projekat, prelazi na svojevrsni ratni modus, a njeni lideri počinju da napuštaju svoju averziju prema „tvrdoj moći“. Povezano s tim, debata o proširenju EU se, u sve većom meri, tiče definisanja granica sfere uticaja Brisela.

Ova promena, koja će imati značajne implikacije na Zapadni Balkan, je prevashodno posledica težnje da se omogući da zemlje poput Ukrajine i Moldavije budu što lakše integrisane u EU, tj. da se izbegne situacija u kojoj bi one bile tzv. tampon zona između EU i Rusije.

Na tom tragu, vera u transformativnu moć ekonomske međuzavisnosti i njenu sposobnost da pretvori nekadašnje protivnike u saveznike slabi u EU. Tako je konfrontacija sa Rusijom, zajedno sa potrebom da se smanji zavisnost od Moskve po pitanju uvoza prirodnog gasa i naftnih derivata, uslovila da EU zauzme pragmatičniji i geopolitički pristup i u svojoj energetskoj politici. Problemi oko dostupnosti retkih minerala ili kritično važnih inputa iz Kine (ne samo tokom pandemije kovida), dodatno „guraju“ EU da teži većoj samodovoljnosti (indikativna je i revizija bezbednosti 5G u EU). S tim u vezi, sve više dobija na značaju činjenica da bi Ukrajina i Balkan mogli da ponude važne inpute i radnu snagu za jezgro Evrope, čime bi se ojačao globalni položaj EU.

Predsednik Ukrajine Volodomir Zelenski u Evropskom parlamentu februara 2023.

Rat u Ukrajini je razotkrio i ranjivost u evropskom poslovnom modelu. Previše evropskih industrijskih firmi, posebno nemačkih, oslanjalo se na jeftine energetske inpute iz Rusije. Mnoga preduzeća su postala više zavisna od Kine, kao krajnjeg tržišta. S druge strane, i američki ekonomski nacionalizam preti da preseli korporacije s druge strane Atlantika.

Geopolitika Evropske unije

Jasno je da je konflikt u Ukrajini dramatično promenio geopolitički pejzaž Evrope. Finska i Švedska postale su članice NATO, dok istovremeno u EU raste uverenje o važnosti jačanja zajedničkih odbrambenih kapaciteta („strateška autonomija“). S tim u vezi, vidljivi su i pojačani napori EU u promociji zajedničkih aktivnosti u sektoru odbrane, i s tim povezana rastuća podrška za Evropski odbrambeni fond.

Brisel sve više strateški sagledava svoju energetsku stabilnost, upotrebu imigracije, kao i rastuću kompeticiju u razvoju i korišćenju tehnoloških inovacija. Povezano sa intenziviranjem trgovinsko-tehnološkog konflita Vašingtona i Pekinga, te posledičnim „deriskingom“ od Pekinga, Brisel pokušava da smanji zavisnost u kritičnim oblastima, odnosno da poveća dostupnost određenih resursa i inputa.

EU je napravila jasne poteze od početka ukrajinske krize da uključi tradicionalne aspekte geopolitike u svoj diskurs i politiku prema istočnom susedstvu. Neka vrsta nove „gvozdene zavese“ u Evropi, koja se proteže od Murmanska do ušća Dnjepra u Crno More, „gurala“ je Brisel ka formalnom otpočinjanju integracija sa svim državama zapadno od te linije, uključujući i iskorak ka Kavkazu, odnosno Tbilisiju.

Proslava u Tbilisiju nakon što je Gruzija dobila status kandidata za članstvo u EU, 15. decembra 2023.

Tako je proširenje, inače jedan od najuspešnijih i verovatno najviše transformativni instrument spoljne politike EU, opet postalo imperativ. Ono što usporava taj proces je potreba za „produbljivanjem“ EU. Naime, mnoge države članice, uključujući Francusku, Nemačku i Italiju, smatraju da EU treba da se reformiše pre nego što se proširi (npr. uvođenjem glasanja kvalifikovanom većinom u spoljnoj politici; rebalansiranjem sastava parlamenta tako da broj poslanika bude proporcionalan broju stanovnika; reformisanjem Komisije, kako bi se osiguralo da ona može efikasno da funkcioniše i sa više članova).

Ipak, ne samo produbljivanje, već i proširivanje EU bi se moglo pokazati izazovnijim 2024. nego što je to bilo 2004. Kako to vidi Mark Leonard iz Evropskog centra za spoljnu politiku, umesto da Ukrajina, Moldavija i Zapadni Balkan prolaze kroz isti proces pridruživanja koji su imale bivše socijalističke zemlje, potrebni su novi, inovativniji okviri, koji će verovatno podrazumevati preskakanje određenih „barijera“.

Plan rasta

Istina, EU pokušava sa nekim formama integracije pre članstva, a dobar primer je Energetska zajednica, preko koje EU integriše Zapadni Balkan, Gruziju, Moldaviju i Ukrajinu u svoje tržište električne energije. Takođe, EU je 2020. revidirala proces pristupanja EU, kako bi omogućila postepenu integraciju kandidata u jedinstveno tržište pre članstva.

Dodatno, 2020. je uspostavljen „ekonomski i investicioni plan“ vredan do 9 milijardi evra, za ulaganje u transport, energiju i zelenu i digitalnu tranziciju država Zapadnog Balkana. Sa idejom da snažnije uvežu zemlje našeg regiona sa jedinstvenim evropskim tržištem, Brisel je 2023. usvojio i „Plan rasta“, koji predviđa dve milijarde evra grantova i četiri milijarde evra vrlo povoljnih kredita u periodu do 2027.

Na konferenciji „Plan rasta: Zapadni Balkan i EU“ u Skoplju, 22. januara 2024.

Iako je fokus na norme i vrednosti prikladniji s obzirom na prirodu EU, više „geopolitička EU“ postaje nova realnost. S tim u vezi, porast značaja tradicionalnih elemenata geopolitike verovatno će se osetiti i u brzini evropskih integracija Zapadnog Balkana. To bi moglo usloviti ublažavanje uslovljavanja EU, koja bi mogla prihvatiti države koje u potpunosti ne ispunjavaju norme i vrednosti koje deli Unija.

Navika „zatvaranja očiju“ pred takvim praksama je već postala norma u odnosima EU sa svojim istočnim susedima. Posledično, postavlja se pitanje zašto bi zemlje na jugu kontinenta bile izuzetak. Treba se podsetiti da su Bugarska i Rumunija primljene u EU 2007. a da nisu ispunile sve uslove, već je napravljen poseban mehanizam nadzora ispunjavanja uslova nakon ulaska u Uniju.

Kada je Ursula Fon Der Lajen 2019. izabrana za predsednicu Evropske komisije, tvrdila je da će to biti „geopolitička komisija“. Smatralo se da Evropa treba da zadrži barem tehnološki suverenitet u odnosu na SAD, da se Rusija drži na distanci da konflikt u Donbasu ne bi eskalirao, te da se u trgovinskim, investicionim i tehnološkim odnosima sa Pekingom zauzme tvrđi stav. Verovatno ni sama nije mogla nasluti koliko će biti u pravu.